Људско тело може да предвиди глад помоћу циркадијалног ритма

Циркадијални ритам је биолошки ритам у човечјем организму, који регулише бројне неоурохуморалне процесе у мозгу и на тај начин контролише и усклађује дневно ноћне и бројне друге функције најважнијих органа у организму. За циркадијални ритам веома је важно понављање образаца дневних активности, а да би се човек осећао добро овај ритам требало би да буде стабилан. То се постиже редовним излагањем дневној, а нарочито јутарњој светлости након буђења. 

Ове промене прате метаболичке процесе 24 сата и обично су синхронизовани са сигналима околине, као што су светлосни и тамни циклуси. Претходне студије у овој области биле су фокусиране на контролу животиња и до сада није било утврђено да ли људска физиологија може предвидети време оброка и доступност хране.

„Често огладнимо скоро у исто време сваког дана, али није познато у којој мери биологија нашег тела може да предвиди време оброка", рекао је професор Џонатан Џонстон са Универзитета у Сарију, виши аутор студије.

Да би сазнања била потпунија направљена је истраживачка студија у којој је учествовало 24 испитаника мушког пола који су били изложени циклусима светлости и мрака, одређеним распоредима спавања и буђења.

Током шест дана, 12 учесника је конзумирало мале оброке сваких сат времена од буђења, док су преостали учесници узимали два велика дневна оброка (7,5 и 14,5 сати након буђења).

После шест дана, сви учесници су имали исти распоред узимања хране током 37 сати и добијали су мале оброке сваких сат времена по процедури за коју је познато да открива унутрашње циркадијалне ритмове.Глукоза је мерена сваких 15 минута током студије, а нивои глади су мерени на сваких сат времена током дана, а затим на сваки сат током последњих 37 сати истраживања.

Аутори су открили да се концентрација глукозе код учесника у групи са малим бројем оброка повећала након буђења и остала је повишена током дана, а да је опала после узимања последњег оброка.

У групи испитаника који су узимали веће оброке, дошло је до сличног повећања концентрације глукозе после буђења, али и до опадања са првим оброком. У последњих 37 сати, када су обе групе узимале мале оброке на сваки сат, сви испитаници су имали повишену глукозу.

Међутим, код оних који су претходно узели два велика оброка, нивои глукозе су почели да опадају пре очекиваног великог оброка (који нису добили), док је за учеснике који су увек конзумирали мале оброке сваки сат, ниво глукозе наставио да расте.

„Оно што смо открили је да је људско тело ритмички програмирано да предвиђа време оброка, посебно када храна није лако доступна. Ово сугерише да постоји физиолошки нагон код неких људи да једу у одређено време и да то није психолошка навика", истакао је професор Џонатан Џонстон са Универзитета у Сарију, виши аутор студије.