Желудац код гојазних је истих димензија као и код нормално ухрањених људи

Др Величковић је подсетио да гојазност често прате и одређени здравствени проблеми: „Гојазност је једно комплексно обољење које се јавља у свим старосним групама и у свим социјалним категоријама, а болести које могу да проистекну из гојазности су најчешће болести кардиоваскуларног система, најпознатија је артеријска хипертензија, или повишен крвни притисак, затим шећерна болест типа 2, репродуктивни поремећаји неки код жена и неке малигне болести."

Раније смо у РТС Ординацији чули од онколога да масно метаболички активно ткиво може да направи и карцином дојке, а др Величковић је подсетио и које карциноме може да изазове то масно ткиво, према потвдама научних студијама: „Вероватно је најчешћи колоректални карцином, односно карцином дебелог црева и завршног дела дебелог црева, тј. ректума и карцином панкреаса", упозорио је др Величковић.

Др Величковић је говорио о томе како се процењује да ли је неко за хируршко лечење гојазности. „То су људи који имају индекс телесне масе преко 35, са неком од већ поменутих болести које могу да произађу из гојазности, или индекс телесне масе преко 40. То је нека, што ми, хирурзи, волимо да користимо назив "патолошка гојазност" или "морбидна гојазност" - то је индекс телесне масе преко 40".

Када се израчуна индекс уз помоћ поменуте формуле резултати говоре о томе да ли постоји проблем- ако је до броја 25 указује на нормалну ухрањеност, између 25 и 30 је повишена телесна тежина, а преко 30 постоје 3 стадијума гојазности - 30 до 35 први, 35 до 40 други и преко 40 трећи стадијум.

Хирурзи користе ту неку границу морбидне гојазности БМИ од 40. „Наравно, ту постоје некад етичке дилеме када рецимо имате пацијента који има индекс телесне масе 33, онда би ви требало да кажете њему да се угоји до 35 па да онда буде кандидат за операцију, зато што је велики број тих људи са неким индексом телесне масе између 30 и 35 такође покушао много дијета, такође имао много неуспеха, има различитих психичких проблема. Врло, врло често и у преко 50% случајева депресију, тако да и хирурзи и уопште лекари који се баве хирургијом гојазности долазе у те етичке дилеме шта са тим људима у некој тој међузони, између 30 и 35, и постоје нарочито у Америци трендови да се та гранична вредност индекса телесне масе помери на 30", испричао је др Величковић.

Вишак килограма најчешће креће од раног детињства или од пубертета

Једно од питања за стручног госта у Ординацији било је: „Када разговарате са пацијентима који су кандидати за операцију, шта они кажу - како је дошло до тога да то оде толико далеко да они више не могу никаквим режимом исхране да контролишу ту своју тежину"?

„Највећи број људи који су наши кандидати за операцију су људи који имају проблем са килограмима или од раног детињства или од пубертета. Дакле, они се обично када дођу код нас боре са килограмима већ 20-ак година - 30, некад и много више, тако да ни они сами не могу да одреде тај стадијум када се то отело контроли. То се обично нагомилава годинама. Има ту много и генетике, има много наслеђа. Преко 40 гена учествује у регулацији телесне масе, а малопре поменути БМИ се наслеђује у 40 до 80 % случајева. Дакле, и у овом случају, као и у случају многих до сада познатих болести, не можемо да побегнемо од генетике", рекао је хирург.

Ипак, можемо спречити активирање те генетике неким понашањем, да са децом водимо рачуна и слично: „Ја мислим да је круцијално у борби против ове епидемије гојазности рад са децом, јер је добро познато да гојазно дете је готово сигурно гојазна одрасла особа са многим проблемима које гојазност носи", истакао је др Величковић.

Хирург је рекао да се некада дешава да чак и пацијенти који су успешно оперисали желудац и достигли жељену килажу, некад својим понашањем поврате гојазност после неколико година. „Пазите, ниједна од операција које се раде у циљу хируршког решења гојазности није 100% ефикасна и трајна. Према данашњим подацима које имамо независно од интервенције која се изводи, проценат људи који имају поновни добитак телесне масе износи негде између 20 и 30%, у неком периоду од 5 до 10 година", што је чак четвртина, а можда и мало више.

„Постоје различити разлози зашто се то дешава. Једна група разлога су анатомске промене на органима које смо ми изменили, да ли, уколико је било смањивање желуца да се тај желудац мало прошири, а друга група јесте да ти људи након одређеног периода времена и опуштања не поштују више хигијенско дијететски режим. То је узимање јако калоричне хране, слатке, која има мали волумен а много калорија", објаснио је гост Ординације.

Најтежи пацијент данас је буквално дупло лакши захваљујући операцији

Особа која је имала највише килограма, а коју је др Величковић оперисао, имала је 240 кг, а након операције се пацијент опоравио и његов процес мршављења и даље траје, похвалио се лекар. „Тренутно је на 120 килограма после 13 месеци." Дакле, дупло!

Хирург је такође детаљно објаснио шта је заправо желудачни балон који се кроз уста без хирургије, без реза убаци у желудац и смањи запремину желуца, па пацијент буде мање гладан. „То је ендоскопска метода која се примењује последљих 30 -ак година. Урадимо ендоскопију, погледамо како изгледа желудац, једњак и дванаестопалачно црево. Уколико је све у реду стављамо балон који пунимо одређеном количином течности - то је обично између 400 и 700 милилитара. Цела идеја како балон делује јесте да он својом запремином заузима одређену запремину желуца и на тај начин смањује запремину за узимање хране. А други јесте да је кад храна дође изнад балона успореност пролаза између балона и желуца, желудац се успорено празни и у теорији је пацијент дуже сит", објаснио је др Величковић.

Он је додао да је тзв. жеудачни балон решење за две групе људи: „Једна група су људи који су претерано гојазни и којима је балон припрема за операцију, дакле да смање иницијално телесну масу, да изгубе вишак течности, да им се смањи јетра, да операција буде технички изводљивија. И постоји друга група пацијената - то су они који имају мање вишкове у килажи, дакле BMI преко 27. То је, простим језиком да кажемо, неки вишак од 15-ак до 20 кг. То је оно што је реално да може да се изгуби балоном. Наравно има и случајева где су људи губили много више килограма, али просек је између 15 и 20 килограма, с тим што мушкарци изгубе мало више, него жене".

Ендоскопска процедура којом се пласира тај балон траје 10-ак - 15 минута, ради се у аналго седацији: ми вас успавамо, ставимо балон... Наравно, не постоји скоро ниједна процедура у медицини која је без ризика. Ту постоји ризик од саме анестезије који је екстремно мали, али никад није једнак нули. А што се самог балона тиче он је јако безбедна процедура.Балон је практично од инертног материјала, од силикона који вам стоји у желуцу, дакле потпуно механичка ствар", објаснио је хирург уз додатак да балон не може да урасте у зид желуца, односно рекао је да је то баш екстремна ситуација коју није видео у пракси. „Описани су случајеви неких компликација због притиска, рецимо упале панкреаса или у случају недовољног надувавања балона - то је да балон прође у дигестивни тракт, да изађе из желуца, прође кроз дванаестопалачно црево, изазове илеус, односно застој црева, како је познат у народу", прецизирао је гост Ординације подсетивши да у народу ово стање често називају "умршеним цревима" и додатно разјаснио да је у том случају у питању акутно хируршко стање које захтева моменталну операцију. Или код пацијената, такође говорим о случајевима кад је балон стављен а да није постојала адекватна индикација, када постоји велика желудачна кила да балон може да пође и проксимално, дакле пут једњака, да се заглави у тој кили и да човек не може ништа да прогута". Гост Ординације нагласио је да се и ово решава ендоскопски, односно без хирургије: „Онда у том случају балон може да се извади и описани су случајеви јако ретко да балон пукне, а то је у случајевима абдоминалне трауме, дакле у случају ударца у трбух, саобраћајног удеса, скокова банџијем, где имате нагло заустављање, где балон може да пукне, тако да то кажемо пацијентима да воде рачуна да неке ствари не раде. Иначе може да се лети авионом, могу да се раде све друге ствари, физичка активност, све може".

Хирург је открио да тај балон када се постави треба да стоји 6 месеци до годину дана,у зависности од произвођача и зависно од типа балона: „Тај процес губитка килограма је најинтензивнији у прва 3 месеца и тад се изгуби неких 80% неког укупног губитка, а у осталих 3 до 8 или 9 месеци ви изгубите још 20% и одржавате достигнуту телесну масу".

Коме одговара смањење желуца, а коме желудачни бајпас?

Др је детаљно говорио о смањењу желуца хируршким процедурама, односно о тзв. Процедури GASTRIC SLEEVE SURGERY, као и о Желудачном бајпасу - односно о методи GASTRIC BYPASS SURGERY.

На питање која је од ове две методе безбеднија и препоручљивија за пацијента, хирург је имао спреман одговор: „Зависно од пацијента, наравно од његовог здравственог стања, од његовог индекса телесне масе. Дакле, није једна операција за све пацијенте. Обе су јако безбедне, обе су са јако ниским процентима морбидитета, односно процента компликација које могу да се јаве, с тим што гастрични бајпас има нешто виши проценат компликација. Нешто је технички захтевнија операција за хирурга", рекао је и додатно објаснио да се обе врсте операције раде у тоталној анестезији, лапароскопски, односно без великих резова на трбуху: „Имате 5 малих резова од по центиметар на трбушном зиду, где уводите инструменте којима радите, између осталог и камеру, и радите исту операцију као што би раније, пре 20- ако година радили отворену операцију". Још је упоредио ове две операције: „Што се тиче резултата - врло су слични у смислу задовољавајућег губитка телесне масе и одржавања те новонастале телесне масе. Врло су слични што се тиче утицаја на ове болести као што су повишен крвни притисак, шећерна болест, али и слип апнеја", рекао је лекар уз објашњење да је слип апнеја појава када не дишете током ноћи и да то може бити врло опасно и направити нове здравствене проблеме.

Мит о величини желуца код гојазних и негојазних људи

„Врло су сличне процедуре, а избор није универзалан", закључио је др Величковић. Он је разбио мит о томе да је величина желуца једне особе приближно иста величини шаке те особе која "мери" свој желудац и рекао да су желудац мршаве и гојазне особе врло вероватно потпуно исте величине: „Не постоји корелација између величине особе и величине желудац. Поједностављено - свачији желудац може да прими, у растегнутом стању, негде литар и по, чак и до два, течности. Дакле, не постоји у том смислу разлика да гојазне особе имају много већи желудац и да је потребно много више хране да га напуне". Ипак, постављено је онда и логично питање - ако је то тако, зашто им се онда уопште смањује желудац?

„ Смањује се из више разлога - један је што кад се смањи желудац јако се смањи капацитет. Дакле можете да уносите можда 120 - 130 милилитара, некада и мање и што у том уклањању дела желуца који се отклања у тој операцији луче се неки хормони, који су хормони глади, од којих је најпознатији грелин. Након те операције ви не осећате глад дуго времена, тако да то су неки начини како та операција делује", темељно је објаснио хирург.

Др Величковић је у емисији на табли нацртао како изгледају обе операције и показао који се тачно део желуца одстрањује током процедуре смањења желуца: „Након операције капацитет тог желуца може да буде негде око 120 милилитара, а врло често и мање. Пре тога је човек могао да попије и литар и по. Дакле, након ове операције ви можете да узмете само 120 милилитара течности. То је отприлике пола чаше јогурта у запремнини некакве хране. Ова друга операција - гастрични бајпас се ради тако што се од желуца направи још мањи резервоар, који може да буде и 50 милилитара, а онда се један део танког црева преспоји са желуцем и на тај начин имате смањен капацитет и желуца и један велики део танког црева избацујете из варења", рекао је др Величковић и ову процедуру такође детаљно исцртао на табли у студију.

Интересантно је да се код бајпаса ниједан део желуца не одстрањује, он наставља да лучи свој садржај који нормално иде кроз дванаестопалачно црево, али у њему не заврши храна, већ храна иде у направљени, мали желудачни резервоар и одмах у танко црево, чиме се заобилази дванаестопалачно црево.

Ово објашњење доводи до закључка о разлици између две опеарције - код прве се одстрани део желуца, док се код друге то не ради. „Желудачни слив је иреверзибилна интервенција. Дакле, кад ми једном скратимо желудац ми немамо назад, а гастрични бајпас је реверзибилна ситуација. У јако ретким ситуацијама, малнутриције и прекомерног губитка телесне масе, што се дешава ретко, али се некад дешава - ми можемо патрљак желуца да повежемо са желуцем који је остао и да вратимо у нормално стање", обраснио је др Величковић док је све цртао на табли.

На питање колико брзо се губи колико килограма након ове две операције, хирург је одговорио да то зависи од килаже од које се кренуло: „ Наравно, људи који су већи, који имају веће вишкове у килограмима, они брже губе у првим месецима, зато што они имају велике вишкове воде, тако да се дешавало да људи изгубе у првим месецима и 20-ак килограма. После два до три месеца тај губитак се стабилизује и ми волимо да кажемо да је најбоље да људи губе 3 до 5 килограма, некад и 6, не више, да тај губитак буде постепен, зато што је губитак килограма велики стрес за организам. Иначе, сам губитак килаже траје од 12 до 18 месеци. Неко пре или касније достигне тај плато и његов је задатак после тога да одржава".