Будни сте, а не знате о чему сте размишљали претходних пар минута – шта је празнина ума и зашто је важна

Наука је дуго сматрала да наш ум током будности непрестано производи мисли, али новија истраживања показују да то није увек случај.

Празнина ума се данас препознаје као посебно свесно стање, повезано са променама у стању узбуђења, што у неуронауци означава будност и одзивност на надражаје. Неки истраживачи сматрају да би проучавање овог необичног стања могло да открије нешто више о самом функционисању свести.

„За неке је то као кратак прекид у уму, и одједном нема ничега. Али не уз онај осећај ‘нешто сам заборавио’. Често људи нису ни свесни тог прекида док их неко не упита: ‘О чему си управо размишљао?’“, рекао је Томас Андријон, неуролог са Француског националног института за здравље и медицинска истраживања за Лајв сајенс.

„Јасно је да се то дешава чешће него што људи мисле“, додаје Андријон. Иако се учесталост овог феномена разликује од особе до особе, различите студије сугеришу да се око пет до 20 одсто будног времена може провести у овом стању.

Истраживање празнине ума

У студији објављеној у јулском броју часописа Trends in Cognitive Sciences, Андријон и његов тим користили су електроенцефалографију (ЕЕГ) — технику која укључује постављање електрода на главу испитаника — како би мерили активност мозга током тренутака губитка пажње, као што су лутање мисли или празнина ума.

Лутање мисли настаје када мисли одлутају ка задацима или идејама које нису повезане са тренутним задатком, док празнина ума означава потпуно одсуство мисли.

Током испитивања, учесници су носили ЕЕГ капе и гледали бројеве који се брзо смењују на екрану. Задатак је био да притисну дугме кад год се појави неки број — осим броја три, који је требало да прескоче. Овај задатак мери брзину реакције и способност да се суздржи реакција када је потребно.

Пошто је већина бројева захтевала реакцију, испитаници су често грешком притискали дугме када би се појавила тројка. Истраживачи су прекидали задатак једном у минуту и питали учеснике о чему су управо размишљали. Показало се да су били или усредсређени на задатак, да су им мисли лутале, или су искусили празнину ума.

Учесници су брже реаговали када су им мисли лутале, док су њихове реакције значајно успоравале током празнине ума, што указује да се ова два ментална стања разликују.

Активност мозга је показала сличну слику. ЕЕГ подаци су открили да се активност мозга нешто више успорава током празнине ума него при лутању мисли, у поређењу са основном активношћу када су пажљиви.

„Повезаност у мозгу се мења као да је унутрашњи рад мозга специфичан за то стање“, рекао је Андријон.

ЕЕГ је одличан за праћење брзих промена у можданој активности, али не може тачно да одреди који делови мозга су укључени. То је делимично зато што се мождани таласи бележе кроз лобању, а сигнали се „замућују“ док пролазе кроз мождано ткиво, течност и кост. Андријон објашњава да је то као да слушате кроз зид — можете знати да ли је у просторији бука или тишина, али не и ко тачно говори.

Резултати ЕЕГ-а сугеришу да се током празнине ума активност мозга успорава, али ова метода није могла да открије конкретне регионе. Ту ступа на сцену функционална магнетна резонанца (ФМР).

Хиперсинхронизација

ФМР пружа јаснији увид у то који су делови мозга активни и како међусобно комуницирају, али је њена брзина праћења спорија јер не мери директно мождану активност већ проток крви. Резонанца је више као да завирите у просторију и видите ко с ким разговара, али не знате тачно када, објаснио је Андријон.

Коауторка студије, Атена Демерци, неуролошкиња из ГИГА института – Центра за људску неуроимагингу Универзитета у Лијежу у Белгији, водила је ФМР део истраживања. Док су испитаници лежали у без икаквог конкретног задатка, Демерци и њен тим су их повремено питали о чему размишљају.

Резултати су били изненађујући: када су људи пријављивали празнину ума, њихов мозак је показивао хиперповезаност — синхронизован образац активности у читавом мозгу сличан оном који се јавља у дубоком сну.

Типично, када смо будни и свесни, делови нашег мозга су повезани и комуницирају, али нису синхронизовани као што изгледа да јесу током празнине ума.

„Мислимо да се у тренуцима празнине ума мозак лагано помера ка стању синхронизације. То може бити довољно да се наруши осетљива равнотежа свести и да се ум пребаци у стање празнине“, истакао је Андријон.

Истраживање овог феномена је и даље у раној фази, али Андријон и Демерци истичу да сличност са можданим обрасцима у дубоком сну можда указује на његову функцију. Дубоки сан, познат и као споро-таласни сан, прати важне „чистке“ у мозгу: уклањање нагомиланих отпадака, хлађење мозга, очување енергије и „ресетовање“ система након целодневне менталне активности.

Андријон и Демерци указују да празнина ума може да делује као мали „ресет“ док смо будни. Демерци каже да је то као да „узмемо пет минута да се испустимо“ или „да расхладимо главу“.

Прелиминарна истраживања у лабораторији Демерци показују да људи који су неиспавани пријављују више ових празнина, што додатно подржава ову теорију.

Оба истраживача наглашавају да је ово стање вероватно начин на који мозак одржава своје функционисање, иако, како каже Андријон, „није идеално за продуктивност“.

Андријон верује да је могуће, али мало вероватно, да постоје људи који никада нису искусили празнину ума. Открити такав тренутак може бити изазов. „Понекад је потребно да те неко прекине да би схватио: ‘У ствари, у том тренутку ничега није било.’”, закључује Андријон.