Немојте нерасположење и лењост проглашавати за депресију

Епидемија је ове године драматично променила наше животе и већина људи је уплашена и несигурна. Осим тога, убрзани темпо живота, информационе технологије које су довеле до тога да човек данас у једном дану прими више информација него што су људи у прошлости добијали и за 365 дана, велика диференцираност животних улога и свакодневни стресови, све су то узроци који доводе до разних психичких поремећаја, а најчешће депресије, наглашава гошћа Јутарњег програма, психијатар професорка др Невена Чаловски Херцог.

„Узрок можда лежи и у човековој природи да је радознао, да је активан и да тешко ставља границе и тешко се мири са ограничењима“, додаје професорка.

У свакодневном говору када желимо да кажемо да смо нерасположени често користимо реч депресиван. Нерасположење, пролазна потиштеност или реакција на непријатне околности, није исто што и депресија.

Један од основних дијагностичких критеријума за откривање депресије је када неко две недеље, континуирано, осећа тешкоће у обављању свакодневних задатака, губи способност да се радује, опада му интересовање за људе, за активности, буди се ујутру уморан, ништа не може да га обрадује и осећа се веома лоше, или је веома раздражљив, наводи проф. Чаловски Херцог.

Пошто се за депресију везује и безвољност, многи често лењост проглашавају за психички поремећај. Но, како наглашава професорка Чаловски Херцог, лењост је карактерна особина и она је континуирана, а депресија је увек праћена емоционалним фоном потиштености и туге која превазилази узрок и околности и својим трајањем и својим интензитетом.

Један од основних фактора ризика је пол. Жене су много чешће погођене овим поремећајем, као и људи старосне доби између 25. и 40. године.

„Важан фактор је и структура личности. Људи који су повучени, који се не ослањају на интерперсоналне односе, који нису конституционо оптимистички оријентисане и преосетљиви су. Потом, особе које су у животу доживели озбиљне губитке. На пример, губитак родитеља пре 11. године је јако битан фактор за сколоност ка депресивном реаговању и наравно, низ различитих психо-социјалних тешкоћа, а пандемија је управо био такав један чинилац који нас је све ставио у ризик“, истиче гошћа Јутарњег програма.

Маскирана депресија

Код благо депресивних особа често ни лекари не успеју да препознају симптоме. Доминантан симптом на који се они жале је доживљај исцрпљености и умора који никако не могу да превазиђу. Обично имају јутарњи пол нерасположења, тешкоћу да се суоче са даном који имају испред себе. Они обављају своје задатке, испуњавају планове, учествују чак и у породичним улогама, брину о деци, о партнерима, али све док то чине немају осећај задовољства и осећају се кривим што им је потребан велики напор да то ураде.

Блага депресија такође захтева лечење, јер ако се не интервенише постоји ризик од продубљивања и компликација.

„Блага депресија уме да буде маскирана и телесним симптомима. Главобоље, болови у кичми, тешкоће у варењу, а не постоји органски узрок и у ствари је еквивалент психопатолошког феномена депресивности. То је у ствари маскирана депресија“, додаје професорка.

Нелечена депресија има тенденцију да постаје хронична и доминантно утиче на опште способности пацијента. Постоји велика опасност од суицида, злоупотребе психоактивних супстанци и насилничког понашања.

„Свако има свој репертоар на који начин излази на крај са стресом. Неко више спава, неко се више креће, неко више гледа телевизију, неко више једе и тако даље, али људи који се ослањају на психоактивне супстанце могу да изазову компликације и уђу у праву зависност“, напомиње професорка Чаловска Херцог.

Уколико породични односи од почетка нису стабилни, ако нема добре комуникације, пажње и подршке депресивни поремећај ће бити перципиран као поремећај понашања и доводи до стигматизације оболелог.