Тек у последњих неколико хиљада година смо због мутације постали толерантни на лактозу

Стручњаци са Универзитета „Јохан Гутенберг“ проучавали су остатке ратника из бронзаног доба погинулих око 1.250 година пре нове ере у долини реке Толенсе у Немачкој.

ДНК анализе показале су да је тек сваки осми човек имао ген који је омогућавао разлагање и пробаву млечног шећера – лактозе.

Генетска мутација омогућава да људи и после раног детињства настављају да производе ензим лактазу, потребног за разлагање лактозе.

Око 90 одсто становништва које данас живи на том подручју има способност да разлаже лактозу, што значи да се мутација проширила у последњим неколико хиљада година.

Вођа студије професор Јоаким Бургер каже да је то невероватна разлика у генетској структури имајући у виду да се она одиграла у распону од око 120 генерација.

Истраживање, објављено у часопису Current Biology, открило је да су осим толеранције на лактозу и пар других варијација, геноми ратника из бронзаног доба слични онима од данашњих становника северне Немачке и подручја око Балтика.

Природна селекција

Професор Данијел Вегман, са Универзитета у Фрибургу у Швајцарског, сматра да је једино објашњење снажна природна селекција.

„Сматрамо да су током протеклих 3.000 година појединци са овом генетском мутацијом у односу на оне без имали веће шансе да доживе зрелост и иза себе остављали више деце, која су имала боље шансе да и сама преживе“, објашњава Вегман.

Иначе, производња лактазе код сисара постепено се смањује сазревањем, што је случај са и код људи. Међутим, многи људи из Европе, Средњег истока, Индије и источне Африке имају генетску мутацију која омогућава лучење лактазе и након сазревања.

У Европи од 10 до 20 одсто становништва нема ту генетску мутацију и нетолерантни су на лактозу из млека. Са друге стране, становништво југоисточне Азије у великој већини нема тај ген и нетолерантно је на лактозу.