Како и зашто метеоролози дају људска имена олујама

Од календара светаца до предлога грађана

Именовање олуја представља праксу која се развила из практичних разлога, јер људи лакше памте и ефикасније комуницирају о непогодама које имају лична имена. Вековима су разорне олује називане по свецима на чији дан су се догодиле или по местима која су погодиле.

Систематско именовање почело је 1953. године када је Национална метеоролошка служба Сједињених Америчких Држава почела да користи женска имена, преузевши тај обичај од поморских метеоролога.

Овај систем је детаљно ревидиран крајем седамдесетих година прошлог века, па се од тада на листама равноправно налазе и мушка и женска имена.

Данас је за именовање атлантских урагана задужена Светска метеоролошка организација (WMO), док у Европи функционише неколико регионалних група. Метеоролошке службе Велике Британије, Ирске и Холандије заједнички креирају листе за западну Европу, ослањајући се на предлоге јавности још од 2015. године.

Поред ове групе, државе попут Шпаније, Португалије, Француске, Белгије и Луксембурга договарају имена за југозападну Европу, док Норвешка, Шведска и Данска покривају север континента.

Сезона именовања сваке године почиње у септембру и траје до краја августа наредне године. За сезону 2025-2026. пристигло је око 50.000 предлога грађана, а прве три олује на тој листи носиће имена Еми, Брам и Чандра, након којих, уколико буде потребе, следе Клои, Дано, Евелин, Фин, Гвендолин и Хедер.

Строга правила избора и повучена имена

Олуја добија име тек када постане довољно опасна, односно када ветрови достигну брзину од најмање 63 километра на час или када метеоролошке службе издају наранџасто или црвено упозорење.

Изузетак се дешава у ситуацијама попут недавне олује Остен, која је добила име уз жуто упозорење због великог потенцијала за значајне последице, иако је постојала несигурност о њеној тачној путањи.

Имена се пажљиво бирају, па се тако избегавају речи које је тешко изговорити, које имају различита значења у различитим земљама или се везују за јавне личности и компаније.

Како би се одржала доследност са америчким Националним центром за урагане, европске службе такође не користе имена која почињу на слова Q, U, X, Y и Z.

Светска метеоролошка организација одржава шест абецедних листа за атлантске урагане које се непрекидно ротирају сваких шест година. То у пракси значи да ће се иста листа имена коришћена током 2024. године поново употребити тек 2030. године.

Међутим, у случају изузетно разорних непогода које однесу велики број људских живота, њихова имена се трајно пензионишу из поштовања према жртвама. Од 1953. године повучена су 94 имена, међу којима је чувени ураган Катрина из 2005. године замењен именом Катја, док је уместо имена Ида, које је повучено 2021. године, уведено име Имани.

Поред редовних листа, стручњаци се суочавају са новим изазовима услед климатских промена које доносе све већи број снажних олуја.

Током 2020. године атлантска сезона била је толико активна да је понестало унапред одређених имена. Због тога је Светска метеоролошка организација донела одлуку да престане са употребом грчког алфабета као резервног решења, пре свега јер су та имена била тешка за изговор и скретала су пажњу јавности са стварних опасности које непогоде доносе, па се сада користе унапред припремљене допунске листе.