Силоси – од жита до графита и места за забаву

Некада лука, данас ексклузивни ресторан. Некада силос, данас место на којем се одржавају различити културни садржаји. Београд је кренуо стопама других метропола у којима су некадашњи индустријски објекати постали симбол доброг провода и уметничког доживљаја.

Тамо где се Сава поздравља са Дунавом, прошлост шапуће, а цвета будућност, одавно стоје – Силоси. Некад џинови индустријског доба, данас су платна за уметнике, сцена за концерте и фестивале. Сведоче да град није само скуп зграда, већ простор за причу – од жита до графита.

„Има тих примера и у Америци. Има у Канади, у Торонту, око пијаце Сен Џејмс, где су формиране зоне, старе индустријске зоне и то одавно. То је већ тамо почело крајем осамдесетих година. Промењене су у ствари матрице таквих зона. Нашли су управо добру замену на један други начин да користе те просторе“, објашњава историчар уметности Марко Богдановић.

„Почело би се све са неким културним дешавањима, отварањем простора за разне врсте фестивала, зато што је добра ствар код таквих области да су велике, широке и да су везане за градове, за тај неки центар. Добро се комуницира са њима. И онда су они почели са тиме, касније би ту долазили ресторани, кафићи, отварали би се онда даље хотели и комплетне зоне би потпуно добиле другачију намену у року од 10 година“, наводи Анастасија Ћетковић, „Гаја покрет“, Силоси.

Звук машина заменила је модерна музика, радничке комбинезоне неки нови модни трендови. Индустријска зона није нестала, само се преобукла. Забава и култура оживеле су напуштен простор и то на више места у Београду – Бетонх хала, Цетињска, Драгстор, а прва таква трансформација десила се двехиљадитих.

Прича о старој шећерани није се истопила попут пене. Данас има другачију форму. Када су се све коцкице поклопиле, прича је остала слатка. На овом месту данас се налажи позориште.

„Свугде у свету, па и у Европи у оквиру концепта креативних индустрија постоји нешто што се зове креативна класа. То су управо уметници и ствараоци у области креативних индустрија и они јесу једна засебна

класа. Тако да је потпуно природно да они заузимају такве просторе и често су то предузетничке иницијативе, врло репко то држава да финансира“, истиче Маја Вукадиновић са Факултета савремених уметности.

Међу бетонским силосима, старим халама, индустријским циглама рађа се нова култура – бунтовна и слободна. Младе људе привлаче слободарске идеје, сиров и аутентичан изглед простора, неформално уживање. Другим речима, могло би се рећи да култура има ту моћ да и најчвршће бетонско срце града закуца у новом ритму.