Легенде на точковима - фића, тристаћ и стојадин, враћају дух старог Београда
Пре неколико деценија владали су београдским улицама. Данас су фића, тристаћ, стојадин реткост у саобраћају, али их људи поздрављају са осмехом јер их враћају у један мирнији, спорији Београд.
Странци их зову олдтимерима, али су то данас у ствари змајеви. Пролазници се од срца радују кад виде легендарне „Заставине“ аутомобиле, туристи су одушевљени, а сваки од њих стар је између четири и пет деценија.
„Ова љубав је кренула тако што сам био у Италији у Позитану са пријатељима. Изнајмили смо фићу, то ми се свидело, панорамско разгледање града по Италији. И тако сам дошао на идеју. Прво возило које сам купио је фића. Затим се родила љубав према стојадину, према пезејцу, тристаћу, фићином комбију, кога је било јако тешко наћи“, прича Марјан Илић, власник колекције „Заставиних“ возила.
О аутомобилима је учио од оца који се, како Марјан каже, бавио старим возилима.
„Створила се љубав да кренем да сређујем и рестаурирам 'Заставина' возила. Београђани – одушевљени. Окрећу се, машу, гледају, смеју се. Ови аутомобили их враћају у неко старо доба како је некад изгледао Београд. Ово је и за мене времеплов неких српских аутомобила који су се производили у Крагујевцу“, наводи Марјан.
Према његовим речима, у Београду има пуно страних гостију који се са задовољством возе у старим „Заставиним“ возилима и из наше земље износе предивно искуство и одушевљење. Веља Калајџић, комшија и стручњак за одржавање, представља тристаћа од 1.500 кубика из 1979. године.
„Овде је мењач спуштен 1972. или 1973. године на патос. Раније је био горе код волана, где је можда чак и било лакше и згодније за вожњу јер се нису сплањале руке са волана. Ауто је јако леп за вожњу. Удобан је. Није брз – и не треба. Нико вам неће свирати што идете полако, него вас сви поздрављају, машу“, објашњава Веља и истиче да ужива сваки пут када вози овај ауто.
Од посебне опреме – кочница
Пезејац који има тачно пола века је део колекције. Има основну опрему, а од додатне опреме, каже у шали Веља, има кочницу.
„Шалу на страну, ауто је за своје године јако безбељан и треба га возити тако што се поштују те његове године. Иначе је у принципу сигуран ауто. Треба га поштовати, ипак овај ауто има 50 година и нема ту ни наглог убрзања, ни кочења. Предвиђати ситуацију на путу и тако се вози и ужива се у њему“, наглашава Веља Калајџић.
У време настанка ових аутомобила није било електронских подизача прозора. Вожња овим олдтајмерима враћа у неки мирнији Београд, кад је било мање возила на улици, кад нико нигде није толико журио.
„Данас су сви некако у некој журби, нервозни и љути. Нема више тог пропуштања, осим у овим старим аутомобилама. Људи обично поздрављају овакве аутомобиле, стари возачи се сећају своје младости“, каже Веља.
Данас су олдтајмери, а осамдесетих година, београдски шмекери возили су озбиљне „Заставине“ аутомобиле.
Коментари