Зашто куцамо у дрво

Научници који се баве проучавањем „експресивне културе свакодневног живота“ истичу да је одговор зашто овај обичај вековима опстаје на свим меридијанима прилично компликован.

Уобичајено објашњење зашто куцамо у дрво тврди да је ритуал остатак из европских паганских дана, апел духовима који живе на дрвећу да одбију лошу срећу или израз захвалности за добру срећу.

Према Бруесовом речнику фраза и легенди из 1870. године (Brewer's Dictionary of Phrase and Fable), „традиционално, одређена стабла, као што су храст, јасен, лешник, глог и врба, имала су свето значење, а самим тим и заштитничке моћи.“

Свако ко их је молио за нешто – морао је да додирне кору дрвета како би ступио у контакт са њима. Ако би се жеља остварила, морао је поново да дође и захвали божанству на исти начин.

Штавише, каже теорија, хришћански реформатори у Европи су вероватно намерно трансформисали ово паганско веровање у прихватљивије хришћанско увођењем идеје да се „дрво“ у „куцању о дрво“ односи на дрво крста на коме је Исус разапет.

Међутим, ниједан опипљив доказ не подржава ове приче о пореклу.

Оксфордски речник енглеског језика уводи фразу „додирни дрво“ тек почетком 19. века, лоцирајући њено порекло у британској дечијој игрици под називом Тиги тачвуд (Tiggy Touchwood), у којој се играч „ослобађа“ тако што се ухвати за дрво.

Наравно, већина обичаја се усваја неформално, преносећи се из генерације у генерацију. Тако да могуће је – чак и вероватно – да фраза и ритуал претходе писаним траговима о њима.

Зашто још увек куцамо у дрво

Куцање у дрво спада у категорију других „ритуала конверзије“ као што је бацање соли преко рамена: радње коју људи изводе, скоро аутоматски, да „пониште“ било какву несрећу која се управо појавила.

Антрополог Бронислав Малиновски, који се сматра утемељивачем етнографије и једним од најзначајнијих антрополога XX века, има теорију о таквим радњама, названу „теорија анксиозности и ритуала“. У њему се наводи да анксиозност коју ствара неизвесност наводи људе да се окрену магији и ритуалу како би стекли осећај контроле.

Куцање у дрво може изгледати тривијално, али то је један мали начин на који људи потискују своје страхове у животу пуном анксиозности. Можда не спречава да се догоди нешто лоше, али судећи по бројним истраживањима, успешно умањује наше страхове.