Зашто зевамо – готово сигурно није оно што мислите

Сви кичмењаци зевају, или барем имају гестикулацију коју препознајемо као зевање. Зевају бабуни, зевају и орангутани. Папагаји, пингвини и крокодили такође зевају – а вероватно је зевала и први риба са вилицом.

„Када анкетирам публику и питам: 'Зашто мислите да зевамо?', већина људи мисли да то има везе са дисањем или респирацијом и да нам то некако повећава ниво кисеоника у крви“, каже Ендру Галуп, професор бихејвиоралне биологије на Универзитету Џонс Хопкинс.

„И то је интуитивно јер већина зевања заиста има ову јасну респираторну компоненту, ово дубоко удисање ваздуха. Међутим, оно што већина људи не схвата јесте да је та хипотеза експлицитно тестирана и да се показало да је погрешна.“

Да би тестирали претпоставку да зевамо како бисмо унели више кисеоника или избацили вишак угљен-диоксида, истраживачи су у студијама обављеним осамдесетих година манипулисали нивоима оба гаса у ваздуху који су удисали добровољци – и открили су да, иако су промене значајно утицале на друге респираторне процесе, нису утицале на редовност зевања.

Такође, чини се да не постоји никаква систематски мерљива разлика у количини зевања код људи који пате од болести повезаних са дисањем и функцијом плућа – што би логично било за очекивати уколико је зевање повезано са дисањем.

Зевање нам хлади лобању

Професору Галупу је ментор предложио да свој дипломски рад уради на тему зевања, кад већ нико не зна зашто то радимо.

„Знали смо да сигурно служи некој основној физиолошкој функцији. Зато сам почео да испитујем образац моторичке акције који укључује – ово продужено отварање вилице које је праћено дубоким удисањем ваздуха, након чега следи брзо затварање вилице и бржи издах. И пало ми је на памет да ово вероватно има важне циркулаторне последице које су локализоване у лобањи.“

Заправо, изгледа да се управо то дешава. Неколико прегледа медицинске литературе указује да зевање повећава доток артеријске крви у лобању, а затим и венски повратак (брзина којом се крв враћа из главе у срце).

„На раздвајање вилице можемо гледати као на локализовано истезање, слично истезању мишића у другим деловима тела“, објашњава Галуп. „На исти начин на који истезање помаже циркулацији у екстремитетима, зевање изгледа да чини исто за лобању.“

На основу тога су Галуп и његове колеге истраживачи почели су да развијају претпоставку да зевање помаже у регулисању топлоте у и око лобање.

Температуру нашег мозга углавном одређују три варијабле – брзина артеријске крви која путује до мозга, температура те крви и метаболичка производња топлоте која се јавља у мозгу, на основу неуронске активности – а зевање, теоретски, може променити прве две.

Када зевамо, дубоко удишемо ваздух који се креће преко влажних површина наших уста, језика и носних пролаза, помало као ваздух који струји преко аутомобилског хладњака – односећи топлоту испаравањем и конвекцијом.

Студије изгледа да то потврђују: температура околине има прилично предвидљив утицај на учесталост зевања, која се повећава када је мало превише топло (када постане јако вруће, температура ваздуха је превисока да би ефекат хладњака функционисао, па се други механизми хлађења попут знојења активирају, а зевање се поново смирује) и смањује када је хладније.

Чини се да ово такође објашњава зашто су одређена медицинска стања повезана са прекомерним зевањем: или сама стања, или лекови који се користе за њихово лечење, узрокују повишену температуру мозга или тела.

Објашњење „неуронске активности“ такође је потврђено студијама на животињама – сисари и птице са више неурона у мозгу зевају чешће, без обзира на величину мозга.

Теорија „промене стања узбуђења"

Ово не значи да су друге хипотезе потпуно оповргнуте. Она коју најбоље поткрепљују докази је теорија „промене узбуђења“: у основи, зевање помаже мозгу да прелази између различитих стања – од спавања до будности, од досаде до будности и тако даље.

„Једна могућност је да зевање помаже мозгу да прелази између коришћења своје „мреже подразумеваног режима“ – региона повезаних са сањарењем, евоцирањем сећања и саморефлексијом – и мреже пажње одговорне за припрему тела за акцију“, наводи историчар медицине др Оливије Валусински, који је аутор неколико радова на ову тему.

„Један предложени механизам за ово би био да помаже у циркулацији цереброспиналне течности, течности која окружује и облаже наш мозак и кичмену мождину.“

У ствари, могуће је да се ова функција прво развила, а ефекат терморегулације се појавио као користан накнадни ефекат: нешто за шта ћемо имати боље доказе како се студије буду спроводиле на ширем спектру животиња.

Такође, може бити и да су ова два објашњења директно повезана: ове промене стања вероватно значе промене у активности мозга и температури, што значи потребу за побољшаним протоком крви и хлађењем нервног система.

Ово би објаснило зашто зевате када вам је досадно: ниво активности вашег мозга може се повећати када почне да смишља начине да вас премести у стимулативнију ситуацију, као и његове потребе за циркулацијом.

Зашто је зевање заразно

Сви смо свесни феномена када једна особа у соби – или чак на ТВ екрану – удахне гутљај ваздуха, убрзо сви остали ураде исто. Неки истраживачи указују да ова врста заразног понашања окупља групе, можда зато што је то обмањујући сигнал поспаности, досаде или будности – иако је мало вероватно да је то главна сврха зевања, јер многе животиње које не живе у заједници редовно зевају.

„Могуће је да заразно зевање нема функцију и да је само нуспроизвод напредних друштвених когнитивних механизама унутар високо друштвених врста“, напомиње проф. Галуп.

Једноставније речено, многе животиње – укључујући људе – имају различите начине за повећање емпатије, укључујући „огледалске неуроне“, који се активирају када појединац изврши радњу и када види неког другог да изводи сличну радњу.

Дакле, могло би бити да гледање неког другог како зева једноставно активира ваше огледалске неуроне, подстичући вас да и сами зевате. Али заразно зевање може такође играти улогу у координацији групе кроз механизме повезане са теоријом промене узбуђења: помажући свакој животињи у групи да промени стање из опуштеног у активно.

Једна студија из 2021. године која је тестирала овај ефекат код лавова открила је да и друга понашања могу бити заразна међу 'зевачима', па ако један лав који лежи зева, а затим устане и одшета, други 'зевачи' га следе.

Заразно зевање такође може подстаћи групну будност: ако један бабун у групи покрене друге да зевају, сви могу постати буднији. Ово може функционисати и обрнуто – помажући у смањењу узбуђења пре спавања.

Дакле, другим речима: зевање је вероватно добро за нас и вероватно помаже нашем мозгу да боље функционише.

Савет родитељима: Ако упадљиво зевате док успављујете петогодишње дете, немојте да престајете – постоји шанса да ефекат заразе проради.