Зашто куцамо у дрво
У разним ситуацијама, на пример након што поменемо нешто за шта се надамо да ће се десити, или док разговарамо о нечему добром што желимо да тако и остане, куцнемо у дрво. Овај обичај је средство за спречавање несреће, којим не желимо да „искушавамо судбину“. Иако порекло „куцања у дрво“ можда никада неће бити познато, обичај опстаје до данас, широм света и има само неколико локалних варијација.
Научници који се баве проучавањем „експресивне културе свакодневног живота“ истичу да је одговор зашто овај обичај вековима опстаје на свим меридијанима прилично компликован.
Уобичајено објашњење зашто куцамо у дрво тврди да је ритуал остатак из европских паганских дана, апел духовима који живе на дрвећу да одбију лошу срећу или израз захвалности за добру срећу.
Према Бруесовом речнику фраза и легенди из 1870. године (Brewer's Dictionary of Phrase and Fable), „традиционално, одређена стабла, као што су храст, јасен, лешник, глог и врба, имала су свето значење, а самим тим и заштитничке моћи.“
Свако ко их је молио за нешто – морао је да додирне кору дрвета како би ступио у контакт са њима. Ако би се жеља остварила, морао је поново да дође и захвали божанству на исти начин.
Штавише, каже теорија, хришћански реформатори у Европи су вероватно намерно трансформисали ово паганско веровање у прихватљивије хришћанско увођењем идеје да се „дрво“ у „куцању о дрво“ односи на дрво крста на коме је Исус разапет.
Међутим, ниједан опипљив доказ не подржава ове приче о пореклу.
Оксфордски речник енглеског језика уводи фразу „додирни дрво“ тек почетком 19. века, лоцирајући њено порекло у британској дечијој игрици под називом Тиги тачвуд (Tiggy Touchwood), у којој се играч „ослобађа“ тако што се ухвати за дрво.
Наравно, већина обичаја се усваја неформално, преносећи се из генерације у генерацију. Тако да могуће је – чак и вероватно – да фраза и ритуал претходе писаним траговима о њима.
Зашто још увек куцамо у дрво
Куцање у дрво спада у категорију других „ритуала конверзије“ као што је бацање соли преко рамена: радње коју људи изводе, скоро аутоматски, да „пониште“ било какву несрећу која се управо појавила.
Антрополог Бронислав Малиновски, који се сматра утемељивачем етнографије и једним од најзначајнијих антрополога XX века, има теорију о таквим радњама, названу „теорија анксиозности и ритуала“. У њему се наводи да анксиозност коју ствара неизвесност наводи људе да се окрену магији и ритуалу како би стекли осећај контроле.
Куцање у дрво може изгледати тривијално, али то је један мали начин на који људи потискују своје страхове у животу пуном анксиозности. Можда не спречава да се догоди нешто лоше, али судећи по бројним истраживањима, успешно умањује наше страхове.
Коментари