Почетак од бамбуса – са петардама и ватрометом кроз историју случајности

Негде у периоду 600 – 900 године нове ере, легенда каже да је кинески алхемичар помешао калијум нитрат, сумпор и угаљ да би произвео црни, љускави прах - први „барут". Овај прах је сипан у издубљене бамбусове штапиће (а касније и чврсте папирне цеви) формирајући први ватромет који је направио човек“, пише портал Americanpyro.

Ватромет је стигао у Европу у 13. веку, а до 15. века је био нашироко коришћен за верске фестивале и јавну забаву. Италијани су били први Европљани који су производили ватромет, а европски владари су посебно волели ватромет и да њиме„очарају своје поданике и осветле своје дворце у важним приликама“.

Рани амерички досељеници понели су своју љубав према ватромету са собом у Нови свет, а ватромет је био део првог Дана независности – традиције која се наставља сваког 4. јула. Амерички дух славља уз ватромет је наставио да расте и крајем 18. века, а неретко су и политичарипиротеххнику користили како би привукли више људи на своје говоре.

У сад се иначе ватромет користи током целе године за прославу на фестивалима, специјалним догађајима и спортским традицијама као што је на пример Супер боул.

Забава ватрометом, осим осмеха на лицима присутних, доноси и новац. Шоу Thunder Over Louisville у Кентакију један је од највећих приказа ватромета у земљи, а економска студија коју је спровео Фестивал Дерби утврдила је да та компанија генерише више од 56 милиона долара за локалну економију.

Рађање ватромета

Иако су Кинези ненамерно измислили петарде бацајући бамбус у ватру, требало још хиљаду година пре него што је прави ватромет заживео.

Да сте присуствовали ватромету 800. године нове ере, то би било другачије од свега што видимо данас. Ватромети од папира и „раног барута“ коришћени су на пример за прославу венчања и рођења и једноставно су бацани у ватру, а нису испаљивани у ваздух. Није било додатних боја, тако да је „ватромет" био само низ малих, бучних експлозија.

До 1200. године, у Кини су правили прве ракетне топове користећи барут зи бацали пројектиле на непријатеље. Међутим, ван бојног поља ова технологија је довела до нечег лепог: првог ваздушног ватромета.

Барут је путовао на запад када су европске и арапске дипломате и мисионари почели да посећују Кину, отприлике у то време. Као и њихови кинески колеге, западни инжењери су такође развили оружје - овог пута топове, али су наставили да развијају и ватромете, и они су постали богатији и сложенији.

Идући даље кроз време, констатујемо да би догађај који је подразумевао ватромет око 1600. године, био прилично забаван. Тада коришћен за војне победе, верске догађаје или краљевске прославе, ваздушни ватромет још увек је био обичан наранџасти и без других боја. За њих су били задужени ватрогасци и њихови помоћници.

Пре „светлосне представе“, управо су помоћници који су носили зелене униформе, причали су вицеве публици док су припремали прославу. То је иначе била опасна позиција, односно посао, јер није мали број оних који су настрадали када би нешто пошло по злу.

И 4. јула 1777. године, на прву годишњицу државности Америке, опет не бисте видели ватромет у боји. Приказе које видимо данас настали су шездесет година касније када су италијански проналазачи додали метале попут стронцијума или баријума икада је заправо рођен савремени ватромет.