Ренесансни касони из Белог двора – свадбени поклон у служби династичке промоције

Касони у преводу са италијанског језика значи велика кутија, а постепено је појмовно сужен као назив за велику луксузно декорисану и осликану дрвену шкрињу која је коришћена током свадбених процесија и представљала битан сегмент приватног простора породице у доба ренесансе. Центар производње касона била је Фиренца, мада су радионице на гласу постојале у Сијени и Венецији.

У Златном салону Краљевског двора на Дедињу сачувано је неколико вредних предмета из епохе ренесансе чија је популарност била приметна и у ентеријерима европских дворова тог времена. Међу њима су и луксузно орнаментисани касони који су, без сумње, дошли на Краљевски двор у време формирања иницијалне колекције, што потврђују и ретко сачувани фотографски снимци.

„Касони су у време када су настали, у 15. веку у Италији, служили као свадбена спрема, од којих је један био намењен за младу, други за младожењу. Изнутра су приказани портрети младе и младожење. Тачније, ово су баш специфични касони, један приказује младу из породице Фрескобалди, а други младожењу из породице Нази. Са спољне стране можете видети сцене из чувене битке Александра Великог, то је битка код Граника“, објашњава Милица Марчић, водич у Дворском комплексу.

Краљ Александар је након Великог рата, због победе српске војске у том рату и као велики војсковођа, баш упоређиван са Александром Македонским.

„Оно што је интересантно и зашто ми сматрамо да их је краљ Александар I добио као поклон искључиво за венчање, је зато што су два касона стигла у пару, јер је један намењен за младу, а други за младожењу. Нажалост, не зна се аутор ова два касона, само знамо да су настали у Фиренци у 15. веку. Заправо, њихова дрвена оплата није баш у целости из 15. века, мало је рестаурирана крајем 19. почетком 20. века. Знамо да су били део дворске колекције пре Другог светског рата, али је тачна година доласка на двор до данас непозната“, додаје Марчићева.

Паул Шубринг, познати немачки историчар уметности и пионир истраживања ових уметничких предмета, наводи да су се шкриње, које данас баштини Краљевски двор у Београду, налазиле у палати утицајне тосканске банкарско-трговачке породице Фрескобалди у Фиренци све до 1872. године, када су биле продате. Током 1893. и 1894. године биле су изложене на великој ретроспективној изложби ренесансне уметности у Новој галерији у Лондону. У каталогу изложбе су описане и наведене као позајмица из приватног власништва Џејмса Линдзеја, 24. ерла од Крофорда, који је уједно био и члан организационог одбора ове изложбе и власник једне од највећих збирки италијанских ренесансних шкриња у Лондону.

Сачувана су усмена предања да су ове изузетно вредне поклоне за венчање краља Александра I Карађорђевића и краљице Марије послали италијански краљ Виторио Емануел III и краљица Јелена Савојска, рођена Петровић Његош, кћи краља Николе и тетка краља Александра I. Нажалост, писани документ о томе не постоји.

Касони су промовисали вредности новоформираног породичног савеза и угледа у друштву. Дародавац је очигледно био добро упознат са симболиком ових предмета и могућностима њиховог стављања у службу репрезентације династије Карађорђевић и владарске промоције краља Александра I Карађорђевића.

Њихово истакнуто место у првобитном уређењу палате Краљевског двора, у салону који је био намењен привилегованим круговима јавности, угледним званичницима, државницима и сарадницима, одражава значај који су шкриње имале у краљевској колекцији.

Будући да су се уметнуте слике на дрвету лако могле одвојити од свог оквира, мали број касона остао је сачуван у првобитном изгледу. Пар свадбених шкриња из уметничке колекције Краљевског двора на Дедињу очуван је у првобитној структури, што им даје додатни значај у ширим оквирима европске репрезентативне уметности.