У Музеју вуне ћете сазнати које су све њене драгоцене употребне вредности

Национално удружење старих и уметничких заната „Наше руке“ броји око пет стотина чланова. Прошле године су на ободу Београда купили имање и основали музеј посвећен материјалу који их све повезује – Музеј вуне. Због живахних експоната, поставка се мења преко ноћи.

„Јуче су нам појеле пола експоната, зато што је све сено или слама. Овце слободно шетају по музеју, госте се током ноћи, па се ми свако јутро изненадимо“, каже Дејан Милосављевић из Удружења „Наше руке“.

Свака сезона шишања оваца отвара питање: Шта са вуном? Ретко је ко откупљује и то по цени која покрива десети део шишања овце. За килограм вуне овчар може добити тек пола килограма соли. Зато је најчешће на тавану или бачена крај пута, а неретко се и спаљује.

Занатлије желе да кроз бројне радионице на овом имању покажу употребну вреност вуне.

„Жеља нам је да имамо једну вуновлачару овде да је искористимо, поготово у пољопривреди. Вуна је добар изолациони материјал. Ако имате салату имате пужеве у башти, ако около поставите вуну, решићете се пужева. Одлично служи као малч“, напомиње Милосављевић.

Од плетива до омекшивача за веш – вуну је могуће употребити на сто начина. Кугла пустоване вуне природно омекшава веш, о благодетима вунених чарапа се већ доста зна, али је као замену за пластичне фолије у производњи јагода мало ко пробао да примени. Одлично се показала и у процесу стварања органског ђубрива.

„Вуна је добра као азотна маса, као зелена маса, јер због своје структуре, претежно кератина, храни и гљивице и бактерије. Зато је згодно имати је у компосту“, наглашава Предраг Пауновић из Удружења „Пермакултура Србије“.

Процењује се да у Србији има око милион и 600 хиљада оваца, само једна просечно даје око два и по килограма вуне. Зато се у Брајковцу нижу идеје, како да еколошки проблем постане ресурс на имању.