Има више од 100 година, ужива у животу и ништа га не боли

Породица инсистира да, кад излази напоље, носи штап, али господин Живорад Марковић каже да му само смета. Прво што нам је рекао кад смо се упознали јесте да има 102 и по године. Док лагано ходамо, прича да никада није био болестан, ни сад га ништа не боли, да не пије ниједан лек.

Сатима се сунчао, некада на Ади Циганлији, а сада на клупи испред зграде на Новом Београду. Шетње су биле обавезне. Док је био млађи, прелазио је, прича, и више од десет километара. Сада шета само око зграде.

„Свакога дана изађем и овде прошетам. Не идем далеко. Овде има добрих пешачких стаза. После тога, седнем на клупу. Посебан рецепт за дуговечност немам. Нисам ништа посебно радио нити сам себи нешто посебно удовољавао. Не знам“, искрен је Живорад.

Недавно је код куће прележао корону, иако је имао обострану упалу плућа.

„Не дају ми ништа да радим. Колико пута су ме грдили зато што радим“, каже Живорад, а на питање да ли има снаге да у 102 године ради одговара: „Богами, имам.“

Можда рецепта за дуговечност заиста нема, али број стогодишњака се последњих деценија повећава. Према подацима Републичког завода за статистику, 2011. године, на претходном попису, у Београду је било 50 стогодишњака. Сада се процењује да их има бар три пута више. У Заводу напомињу да они прате укупан број становника старијих од 85 година и да се животни век у Србији продужио. Међутим, епидемија корона вируса променила је донекле ту статистику.

„Када су у питању мушкарци, према подацима за 2020. година дужина животног века је 72,3 године, што је за две године краће него 2019. године. Такође је и код жена дошло до скраћења животног века - 2020. просечан животни век жена био је 78,2 године, а 2019. био је за 0,9 година дужи“, наводи Љиљана Секулић из Завода за статистику Србије.

Колико нас има и каква је структура становништва, па и стогодишњака, знаће се после пописа који ће се организовати у октобру. Први резултати, кажу у Заводу, знаће се до краје године. Статистика је једно, а живот нешто сасвим друго.

Зато ову причу о стогодишњацима завршавамо како смо и почели. Надамо се да ћемо се са Живорадом, потпуковником у пензији, следећи пут видети, посебним поводом.

„Напунићу ваљда 105, а можда и 110“, додаје Живорад.