Како шкољке од песка направе лоптице вредне милионе евра

На настанак бисера човек нема утицаја. Ови природни драгуљи прелазе дуг пут од зачећа унутар тела живих организама до момента када ће бити коришћени као украс или накит.

„Мекушци су организми који производе бисере. Међу њима, наравно, најучесталије су шкољке пивалвије и понеке кастроподе, односно, неке врсте пужева могу да производе бисере. Група, фамилија птерида су шкољке које праве најфиније бисере. У оквиру те фамилије је једна јадранска шкољка, веома угрожена врста последњих годину дана и мало дуже. То је Pinna nobilis - племенита периска", каже др Маја Раковић, биолог Малаколошког музеја.

Постоје морски и слатководни бисери. Сам процес формирања је сложен и траје неколико година.

„Бисер неко страно тело, зрнце песка или неке друге творевине које доспеју у унутрашњост шкољке. Сама структура, односно, морфологија шкољке јесте да је то двокапа љуштура унутар које се налази плаштана дупља и унутар ње органи шкољке. Када то страно тело доспе између љуштуре и плаштане дупље, ако нарушава структуру меког ткива шкољке, она ће се трудити да га обложи седефом, да га припоји својој љуштури да јој не би правило додатне проблеме", објашњава др Раковић.

Бисери се могу користити без било какве додатне обраде. Посебну врсту чине култивисани бисери, сврставају се у природне, али настају уз човекову помоћ.

„У тим контролисаним условима врло је важно да се сви параметри животне средине једне шкољке испрате. Пре свега, то је температура, затим кисеоник, начин исхране. То је један комплексан процес да би успешност бисера била функционална зато што, као и код свих других импланата, врло је мали постотак апсорпције, прихватања уноса страног ткива", нагласила је др Раковић.

Природни бисери немају свој дупликат, сваки је уникатан, а њихова вредност процењује се на основу седефастог сјаја.

„Када би један бисер пресекли, могло би се видети да као у годовима дрвета су структуре процеса настајања ‘слој по слој' формирања једног бисера. Између калцијум-карбонатних структура иде слој беланчевина, односно, протеина, који на неки начин везују те слојеве и стварају структуру бисера", прецизирала је др Раковић.

Боја, облик, величина и тежина бисера варирају у зависности од јединке која их производи, као и услова животне средине. Иако је млечнобела боја најраспрострањенија, бисери могу бити и црни, плави, зелени и наранџасти.

Највећи до сада пронађени бисер тежак је 34 килограма, јавност га је видела 2016. године, а рибар са Филипина га је чувао 10 година пре него што је сазнао да вреди милионе долара.