Четири или смрт, сујеверје и мистична моћ речи у Јапану

Јапан је научно и технолошки високоразвијена земља и, споља гледано, становништво би требало да одликује научни поглед на свет, који подразумева рационалност, утемељеност у доказима и натуралистичко схватање узрока и последица.

Међутим, као и други народи широм света, ни савремени Јапанци нису имуни на начин размишљања који стручњаци за религију описују као магијски, а који би обични грађани назвали сујеверјем.

То нарочито важи за речи, односно, магијски ефекат које оне наводно имају у призивању среће и несреће.

Злослутне речи

Тако и данас у појединим зградама у Земљи излазећег сунца не постоји четврти спрат, јер се у јапанском језику број четири изговара исто као и реч смрт, што се сматра злокобним и (потенцијално) опасним – мисаони концепт иза ове праксе је да би реч која звучи као смрт могла да призове смрт саму.

Зато необавештени страни посетиоци, несвесни чињенице да у острвској царевини и у савременим условима преживљава древна магијска логика по којој слично проузрокује слично и да њени становници морфолошки идентичне или сличне речи доживљавају као носиоце моћи узроковања физичких феномена, могу да се при посети неком грађевинском објекту осете као у мишоловки или лавиринту, лутајући између трећег и петог спрата у јаловој потрази за „мистериозно“ ишчезлим четвртим.

Слично је и у болницама где је тешко наћи собе означене цифром четири. У јапанским породилиштима нарочито је неподобан број 43, јер се изговара исто као и мртворођење.

Возачи рели аутомобила избегавају број 42 који звучи као глагол умрети, а иста година старости се традиционално доживљава као критична у животу, због чега храмови домаће многобожачке религије шинто позивају грађане да предузму обреде прочишћења од несрећа и зала у том добу.

Такође, када се поклања већи број предмета ваља избећи комплет од четири, јер би уручити такав сет некоме било протумачено као злонамерна увреда и израз непријатељства. Они који посећују или живе у острвској царевини треба да имају на уму и да се јапанска реч за чешаљ може разложити на два саставна дела, од којих први значи мука а други смрт, због чега тај предмет треба избегавати као поклон.

У свакодневном животу, становници у Јапану знају и да ако траже стан или треба да продуже подстанарски уговор не треба да се обраћају агенцијама за некретнине у среду, јер оне тада углавном не раде. За то је, поред чињенице што је тај дан временски најудаљенији од викенда када је највећи промет, заслужно сујеверје везано за речи. Наиме, јапански израз за среду буквално значи дан воде, због чега се јапански агенти за непокретности прибојавају да би преговори започети на тај дан могли лако да оду низ воду.

Уносно сујеверје?

У Земљи излазећег сунца од зачетка писмености (историје) постоје записи о „духу речи“, који указују на веру у мистичну, спиритуалну моћ вербалног чина да проузрокује физичке последице. Рецимо, у културолошки изузетно важној антологији поезије Мањошу, која је саздана у осмом веку али, сматра се, садржи веровања која сежу још пар векова дубље у прошлост, као један од синонима за древни Јапан појављује се израз „земља у којој дух речи доноси срећу“.

То, и данас широко распрострањено, веровање у чудесно дејство речи многи економски субјекти, као што су мале занатлијске радње, али и велика предузећа, користе у комерцијалне сврхе, за своју добит. Рецимо, јапанска реч за жабу изговара се исто као глагол „променити“ (каеру), па продавци који нуде статуе и играчке у облику тог водоземца тврде да оне купцима могу бити од велике користи, јер имају моћ да несрећу промене у срећу.

И док, чини се, нико не поставља питање да ли би, захваљујући својој способности да чудесно издејствују судбинске промене, жабе могле да учине и супротно и добри усуд претворе у злу коб, ствари су јасније када су у питању сове. Наиме, јапанска реч која означава ту ноћну птицу крупних очију (фукуро), не само што у себи садржи именицу срећа (фуку), већ се, ако се узме цела, може и рашчланити на речцу не (фу) и израз мучни рад (куро), па ко купи и у кући постави дрвену или плишану сову, недвосмислено призива блаженство, односно, живот без тешког рада.

Талас сујеверја ради остваривања профита искористио је и швајцарски произвођач слаткиша „Нестле“, који у Јапану сваке године у време пријемних испита за фукултете спроводи велике промотивне и продајне кампање у којима фигурира његова чоколадица „кит-кет“.

Мада је за назив тог популарног слаткиша, који је првобитно направила енглеска компанија „Раунтриз", узет надимак средњовековног лондонског кувара Кристофера Кетлинга, у Јапану се он будућим студентима нуди као једна врста срећног талисмана, јер његов назив по звуку подсећа на јапански израз сигурно победити, што у контексту пријемних испита асоцира на успешно полагање и упис на жељени факултет.

Тај маркетиншки потез „Нестлеа“ показао се врло успешним јер је јапанско становништво усвојило поменуту чоколадицу као врсту малог поклона или знака пажње којим се средњошколским матурантима, па и другима које очекује неки испит или искушење у животу, изражава жеља за успех.

Швајцарска компанија, која у Јапану има две фабрике, је за то остварење у брендирању и локализовању производа 2005. године освојила награду за најефектнију маркетиншку кампању у целој Азији.

Више од симболичног чина?

Образовани Јапанци данас за обиље примера у којима се из фонетских сличности између речи изводи узрочно-последична веза која наводно важи у реалном свету, кажу да се кроз поседовање талисмана који су отелотворење духа речи, попут статуа сове, жели симболично изразити жеља за срећом, здрављем, успехом и просперитетом, те да они не верују, као њихови преци, да ће им ти предмети сами по себи буквално помоћи у животу.

Међутим, упркос томе, не може се порећи да обични Јапанци у важним тренуцима у животу спремно посежу за талисманима тражећи у њима душевни ослонац или психолошку сигурност, те да ревносно избегавају речи које имају злокобни призвук и на било који неки начин асоцирају на неуспех и несрећу.

Једноставно речено, они ипак неретко прилагођавају свој свакодневни живот правилима који проистиче из древног веровања у натприродну моћ речи као да тиме заиста могу призвати благодет или избећи несреће. Зато се може сматрати да ти, у свакодневици дубоко укорењени, обичаји везани за дух речи указују да у Јапану и данас постоји раван која је квалитативно другачија од оне апстрактне, симболичне, односно, да у савременом јапанском друштву у извесној мери и даље опстаје дословна вера у физичку делотворност речи.