Свака прича о ћилиму почиње од ћилимарки

Прича о ћилиму почиње од ћилимарки, које су истински чувари традиције ткања у Србији и Бугарској. Вековима овај уметнички занат се није променио. Ћилимови се у обе државе ручно ткају, а захваљујући квалитету израде немају лице и наличје.

„Техника ткања на вертикалном разбоју је иста, а разлика је што ми у Бугарској гледамо да се прилагодимо захтевима тржишта, па у последње време израђујемо модерније ћилимове. Моја мисија је да очувам традицију, али је то одговорност целог друштва“, наводи Светлана Илијева, ћилимарка из Чипроваца.

Највећи проблем је, како у Србији, тако и у Бугарској,  што млади не желе да се баве овим уметничким занатом.

„Зато што је посао тежак, спор, мало се плаћа и због тога не желе“, тврди Маја Ћирић, ћилимарка из Пирота.

Пре једног века у Пироту је било пет хиљада ћилимарки. Данас их је тек двадесетак, а производња је занемарљива. Слично је и у Бугарској вароши Чипровци.

„Пиротско ћилимарство је некада било познато широм света управо захваљујући бројним светским продајним изложбама. То су изложбе у Лондону, Паризу и свим светским метрополама. Тако да је циљ овог пројекта да се барем покрене нешто са мртве тачке да ћилим опет угледа светлост светске позорнице“, каже кустоскиња Музеја Понишавља, Мила Панајотовић.

Пиротски ћилим би ускоро као и Чипровски требало да се нађе на Унесковој листи светске културне баштине. Тиме би прича о ћилиму добила ново поглавље.