Филигрански занат чува наше културно наслеђе

Филигран је једна од најстаријих и вероватно најлепших техника обраде метала. Овде је реч о специфичној врсти знања и умећа где се од танких нити, обично златних или сребрних, израђује накит, украсни предмет или неки други употребни предмет, објашњава гошћа Јутарњег програма, Данијела Филиповић, руководилац Центра за нематеријално културно наслеђе.

„Филигрански занат је као традиционална вештина уписан у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа захваљујући, пре свега, сарадинцима и нашим колегама из краљевачког Народног музеја. Уписан је још 2012. године када је и основан Национални регистар и његови носиоци, људи који су сачували ову вештину, преносећи из генерације у генерацију до данас су препознати као неко ко је важан у систему очувања нематеријалног културног наслеђа и његовог презентовања и преношења на следеће генерације“, наглашава Филиповићева.

На нашем подручју, филигрански занат можемо пратити и до средњовековне Србије када су израђивани најфинији предмети који су касније постали део народне ношње, украшавања, део традиције. Овај занат се пре свега везивао за градске средине и Призрен је био један од средишта где је био најразвијенији. Неки од носилаца филигранског наслеђа данас су управо настављачи ове призренске школе филиграна.

У Манаковој кући се већ трећу годину заредом одржава школа „Десет дана филиграна“ и то је једна од активности Етнографског музеја усмерена на промовисање овог веома важног заната. Радионица је намењена полазницима различитих генерација и различитог профила.

„Имамо заљубљеника у занат, а има и оних који би желели професионално да се баве овим послом. Ту су и колеге музеолози који се баве очувањем културног наслеђа и потребно им је да додатно овладају овом техником. Учествују и полазници из претходних година који желе да се даље усавршавају“, додаје саговорница Иване Миленковић.

Питање уновчавања занатских производа актуелно је у савременом свету када је масовна серијска производња потиснула све фине ручно рађене производе, а како искуставо из система за очување нематеријалног културног наслеђа показује, ти производи успевају да нађу пут до крајњих корисника.

„Филигрански производи можда нису толико приступачни сваком купцу, али је увек могуће пронаћи неки мањи комад који свако може себи да приушти. Ипак, треба имати у виду да код свих занатских производа, сировине су кључне за квалитет самих производа, па и за њихову цену“, напомиње Данијела Филиповић, руководилац Центра за нематеријално културно наслеђе.

Основна намера конвенције о очувању нематеријалне културне баштине коју је Србија ратификовала 2010. године, јесте да сви заједно покушамо да се подсетимо вредности тих традиционалних заната, да подстакнемо њихове носиоце да наставе да се баве тиме и да пронађу наследнике који ће наставити њихово практиковање у будућности.