Најбаксузнија железничка станица Европе постаје луксузни хотел

Прича о Канфранку, селу на 1.000 и нешто метара надморске висине на француско-шпанској граници, прича је о превеликим амбицијама и неуспеху, о неспособности и корупцији, сплеткама, шверцу и лошој срећи кроз неколико векова, пише Гардијан.

Шпанија је желела да покаже да је способна да изгради нешто у размерама „железничке катедрале у Европи“, каже Алфонсо Марко, аутор књиге El Canfranc, historia de un tren de leyenda (Канфранк, прича о легендарном возу).

„До тренутка када је комплетно изграђено, здање је већ припадало, и концептуално и технички, 19. веку“, рекао је Марко.

Проблем је био у томе што је станица осмишљена 1853. године, али је завршена тек дубоко у 20. веку – 1928. године.  

Алфонсо, који је трећа генерација железничара у породици Марко, рођен је на станици у Канфранку, где је његов отац радио и имао конаке.

На церемонији отварања железничке линије, шпански краљ Алфонсо Осми поносно је рекао: „Пиринеји више не постоје“. Међутим, планине су биле само једна од препрека успеху. 

О станици је испредено много митова и легенди, попут оне која је променила ток Другог светског рата.

Ипак то није успела, али је сигурно одиграла неку улогу. Након што су нацисти окупирали Француску, шпански Франков режим користио је Канфранк за размену волфрама, кључног у производњи резервоара, нарочито важних за чување нацистичког злата. Само једна испорука волфрама тежила је 86 тона. 

Франко је желео да одржи добре односе са Британијом и САД, али није намеравао да одбије могућност уносне трговине са нацистичком Немачком.

„Као међународни прелаз, Канфранк је био дискретнији и далеко мање видљив од осталих“, каже Марко.

Истините приче и митови о станици у Канфранку 

Станицу су користили шпијуни свих страна, а верује се да су бројни Јевреји такође избегли прогон Вишијевског режима у Француској управо преко Канфранка.

„У свим овим причама постоји зрно истине, али већина их је чисто претеривање. На пример, тачно је да су га Јевреји користили као прелаз, али не масовно“, објашњава Марко.

„Иако су Немци током Другог светског рата управљали царинским прелазом на француској страни, никада нису окупирали Канфранк. Приче о свастики која лети са бандере на станици су лажне.“

Марко негодује због упоређивања с Титаником, иако прихвата да се, попут брода, Канфранк може сматрати метафором неуспелих амбиција и признаје да је у њему било бројних пехова.

У ствари, станица је имала мало чега осим пехова. Тек отворена суочила се са последицама светске финансијске кризе 1929. године. Две године касније тешко је оштећена у пожару.

Потом је, 1936. године, почео Шпански грађански рат, а таман кад се завршио избио је Други светски рат. Када су сукоби окончани, Шпанија је због Франка суочена са изолацијом и међународни железнички саобраћај обновљен је тек педесетих година. 

На француској страни колосек је био другачије шириненего на шпанској, па су путници и пртљаг морали да се пребацују из једног воза у други, што је додатно продужавало ионако дуго време путовања.

(Наизглед) крах и крај

Линија никада није била исплатива. Током 1970. године, искакање воза из шина оштетило је мост, што је искоришћено као изговор да се станица укине.

Станична зграда са 365 прозора и 200 метара дуга платформа пропале су и постале оно што Марко описује као „нехотични железнички маузолеј огромних сентименталних вредности... део историје који се не може занемарити и који заслужује да се за њега зна и да се вреднује као баштина“.

Данас је станица у употреби, али је промет скроман и само је део домаћег саобраћаја. 

Нова нада 

Хотел са 104 собе дизајнирали су архитекте Хоакин Магразо и Фернандо Усед, у сарадњи са регионалном владом Арагона и ланцем хотела „Барцело“. Буџет износи 27 милиона евра, од чега влада Арагона улаже 12 милиона евра за поправак пруге и развој околине.

Фасада станице биће сачувана, али се иза постојеће гради потпуно нова станица у коју се улази кроз хотелско предворје. Комплекс ће обухватати конференцијски центар са 200 места, железнички музеј, продавнице и уточиште за ходочаснике. 

Инвеститори се надају да ће хотел оживети село када радови буду завршени крајем следеће године, али Алфонсо Марко верује да ће морати да прође још неко време пре него што ће бити уведена редовна линија до француског градића По.

Такође, Француска и Шпанија су се 2020. године договориле да раде на враћању у употребу тунела, дугог 7,8 километара, који повезује две земље.

Уз подршку ЕУ постоји могућност да ће поменута линија и станица у Канфранку бити у потпуности оперативне до 2026. године.

У међувремену је станица постала место ходочашћа за људе заинтересоване за индустријско наслеђе, каже Марко, који препоручује путовање возом од Сарагосе до Канфранка због спектакуларних пејзажа Пиринеја.