Порођај усред пандемије на петак тринаести - искуство преточено у филм

Искуство рађања новог живота и нове наде усред, како је то често умела да каже, апокалипсе, постало је документарни филм.

Како на све то, што јој се дешавало тих дана, гледа данас, 15 месеци касније, Љиљана Плавшић, је испричала на италијанској премијери филма на фестивалу „Рифилм ресистенце" у Болоњи.

„Ја сам и тада то потиснула првих пар месеци а када смо одлучили да правимо филм ја сам то и даље потискивала, није ту било нешто ни пуно страховања, нити - Јао види тотално се све променило. Jа сам то блокирала негде и онда како је текао креативни процес стварања филма, то је све кренуло да излази из мене и наравно да је било тешких момената а нарочито на зиму. Oнда је све знало да ме стигне јер је било и још нових таласа, и у Србији где су ми пријатељи и породица и није било лако изборити се са тим јер нисмо могли никога да видимо. Jа до јесени нисам видела ни маму ни тату и никога, и нико није видео моје дете и то је наравно стигло у једном моменту али добро, изборимо се и са тим на крају", испричала је Љиљана Плавшић.

На идеју да се њено искуство претвори у филм, Љиљана је дошла у сарадњи са новинарком Татјаном Ђорђевић Симић.

„Направиле смо заједно синопсис и све је то било у нашој аутопродукцији, нисмо имале никакву финансијску подршку нити помоћ, затим смо све саме снимале и монтирале", каже Татјана.

На жалост професор Шандор Шетало, који им је помагао на овом филму преминуо је ове године од ковида, и то управо 13. марта, на дан првог рођендана малог Филипа.

Но без обзира на драматичност ситуације, порука филма Петак 13 је позитивна.

„Јако ми је драго што људи виде позитивно овај филм јер ја сам мислила да ће бити презасићени ковидом, да нико више неће хтети да слуша о томе и онда ме је плашило шта ће бити кад дође време за фестивале и кад се филм пусти у дистрибуцију - да ли ће то уопште људи хтети да гледају, да ли ће то бити пренапорно да се опет томе враћамо... Али сада добијам коментаре да им је драго да се филм завршава позитивно, да живот иде даље, деца се рађају и не престају да се рађају. То баш каже и бабица у филму -  да нема заустављања и да се увек наставља даље. Е сад, како ћемо ми да се изборимо са нашим страховима и свим тим што су последице ковида, не само плућне и срчане већ и тај ментални моменат како даље, ето ја сам се изборила кроз овај креативни рад", додала је Љиљана.

Филм је пре свега неколико дана премијерно приказан на фестивалу у Болоњи а ауторке се надају да ће га публика видети како у Србији, тако и у читавом региону.