У Јапану окончан необични судски процес у вези са бојом косе

Јапански медији ових дана дебатују о окончању необичног судског процеса у граду Осаки, у којем је, сада двадесетједногодишња девојка, тужила своју бившу школу и захтевала одштету у износу од око 20.000 евра, наводно због тога што су је службеници те образовне институције принудили да се офарба у тамноцрно, иако јој је природна боја косе смеђа, и потом је, кроз разне форме притиска, присилили да напусти ту школу. 

У Земљи излазећег сунца и данас се у школама практикују бројна крута и, неретко, изненађујућа правила која дубоко задиру у приватност ђака, те одишу изразитим конзервативизмом.

Њихова сврха је да се, у складу са традиционалним колективистичким вредностима, оствари потпуна униформност ђака, деца науче трпљењу и друштвеном конформизму, те очува углед школа као озбиљних, моралних институција.

Тако, немали број основних, нижих и виших средњих школа у Јапану регулише боју, па и облик и дужину косе својих ђака, и тера их да школске униформе носе и викендом у приватном животу, ако се удаље од куће или заједно друже напољу.

Поједине школе одређују и боју доњег веша коју ђаци смеју да имају на себи током физичког васпитања и рекреативне наставе, односно, захтевају да они у тим приликама носе искључиво бело.

Познати су и примери где су школе чак забрањивале разговор међу ђацима током одмора, одређивале број минута који сме да се проведе у тоалету током трајања часа, па чак и количину папира која сме да се употреби током нужде.

Има и оних које се не либе да забране забављање међу ђацима, чак и ван круга школе, иако је то несумњиво велико мешање у приватност и правило које се чини готово немогућим за спровеђење.

Блага пресуда

Током трогодишњег спора у префектури Осака, подносилац тужбе је тврдила да није прекршила школску забрану фарбања, јер је смеђа природна боја њене косе. Она је затражила високу одштету од око 20.000 евра због злостављања и оштећења коже и косе насталог услед принудног фарбања.

По тужитељки, с обзиром на то да је у нижој средњој школи већ имала проблема због своје боје косе, мајка је при упису у вишу средњу школу Kајфукан у месту Хабикино, затражила разумевање од управе, али је упркос томе од девојчице стално било тражено да се офарба у тамноцрно како би била иста као и други ђаци. Њој је због одбијања било забрањено учешће на рекреативној настави и име избрисано из дневника.

Тужена страна, међутим, бранила се тврдњом да су три наставника проверила девојчицину косу и утврдила да је корен црн, што значи да се она фарбала у смеђу боју.

Суд у Осаки прошле недеље је изнео мишљење да није било ничег противног закону у поступању школских наставника, односно, да је виша средња школа Kаифукан, чији је оснивач префектура Осака, имала легитимно право да одреди и спроведе правила која жели ради очувања дисциплине, као и да је забрана фарбања имала рационалну, едукативну основу.

У том смислу, није спорно то што је та образовна установа захтевала од своје ученице да офарба косу. Тиме је судија Норико Јокота практично прихватила тврђење наставника о томе да је природна боја девојчицине косе била црна, а не смеђа.

Суд је, међутим, ипак наложио школи да девојци исплати скромну одштету од 3.000 евра због неисправног поступка отпуштања из школе, односно због тога што је одмах након што је она престала да долази на наставу уклонила њену клупу и избрисала је из школског дневника.

Остаје мноштво сумњи

Да би могле да релативно објективно донесу процену о боји косе ђака и ефикасно спроведу забрану фарбања, део школа у Јапану тражи да ђаци чија боја косе одступа од у земљи најприсутније тамноцрне, поднесу потврду коју је издао фризер да су им власи природно светлије као као доказ да се нису фарбали.

Поједине школе после уписа врше инспекцију косе својих ђака користећи одговарајућу скалу боја као референцу за поређење и притом уз њихово име записују прегледом утврђену нијансу како би касније могле да утврде да ли су деца прекршила забрану фарбања или не. Неке образовне установе чак држе регистар с именима деце која имају природно смеђу косу како она касније не би пала под сумњу да се фарбају.

И док правила о томе да деца не смеју да фарбају косу и носе шминку можда имају неку логику – да се тиме од ђака захтева да се посвете учењу а не размишљању о свом изгледу, одредбе које постоје у појединим школама да боја косе мора бити тамно црна (како је то природно случај код огромне већине Јапанаца) у пракси може да значи дискриминацију деце странаца и деце из мешовитих бракова, али и самих Јапанаца, који природно имају нешто светлију боју косе.

Такође, тешко је отети се утиску да су проверавање боје косе и рубља ђака (уз све компликоване процедуре и бизарне расправе које уз то иду) или покушаји регулисања понашања ученика ван школског круга обичаји који више приличе 19. веку или религијским култовима, него јавним школама 21. столећа.

Отуд је одлука суда којем је председавала судија Норико Јокота поново покренула дебате у јапанским медијима о смислу и психолошком и друштвеном утицају необично строгих и често неправедних прописа у школама у тој земљи.