Како омиљени професор историје разбија проклетство науке

О добијању Светосавске награде, омиљени професор каже да га то признање подстиче, а никако не оптерећује, јер све што је урадио „настало је без морања“.

„Прошла година јесте била отежана због онлајн наставе, али кад смо пробили ту баријеру онда смо видели и неке предности. Ученици су ми рекли да када комуницирамо преко компјутера имају осећај као да им се обраћам директно, што не могу да постигнем кад смо у учионици“, објашњава Пиштало.

Главна мотивација му је то да код деце пробуди жељу да раде и да сазнају.

„Кад им видите лица, колико желе да раде и колико су срећни. И у томе пронађете неке њихове друге таленте. Девојка која је радила графику за Дневник 1807. се веома озбиљно припрема да упише графички дизајн. Девојка која била 'спикер' спрема се да упише ФДУ, а један од 'репортера' је аматерски глумац. Момак који је радио монтажу се изузетно занима за рачунаре“, каже Пиштало.

Ту има још много њих који су учествовали у пројекту, писали тај текст и који ће уписати различите факултете.

„То је тај мултидисциплинарни приступ који ме мотивише“, додаје професор.

Објашњава да такав приступ захтева доста залагања и труда предавача, и да то неће постићи само у оквиру радног времена.

„Ако неко мисли да ће то уклопити у оних прописаних 40 часова у радној недељи, неће. Стижем све зато што често пробијам тај праг. Нарочито кад је све онлајн. Ви тада имате утисак као да сте стално на часу. Немате ни онај тренутак када се звоно огласи и ви одете из учионице“, каже Пиштало.

Професор такође каже да висина плате професора не иде у прилог његовом приступу послу.

Разбити проклетство науке

Што се тиче последица које ће онлајн настава имати по ђаке, Пиштало сматра да ће ту бити и позитивних страна и да ће деца профитирати у технолошком смислу и у смислу обогаћивања медијске и информатичке писмености.

Пиштало је такође велики поборник популаризације науке и каже да је то избегавања пошасти и проклетства сваке науке да остане резервисана само за научнике.

„Нема горег проклетства за историју, или било коју другу науку, него да је пишу историчари за историчаре. Ако наука не комуницира са широм јавношћу, путем забавних емисија или текстова који ће анимирати људе, поставља се питање и како нас она то тачно оплемењује“, закључује Пиштало.