Да ли нам је 2020. година трајала дуже

У великом делу света је пандемија ковида-19 узела маха у марту 2020. године. Убрзано ширење вируса и затварање једне по једне земље било је изненадно и застрашујуће. Већ  тада је било јасно да ће година бити обележена неизвесношћу, стресом и напетошћу, што све утиче на наш доживљај времена.

„Врло је уобичајено да људи усред трауматичног искуства имају осећај као да време тече спорије, или чак стоји“, каже Алисон Холман, истраживач на тему трауме и перцепције времена на Универзитету у Калифорнији. „Одједном имате осећај као да време мили“.

Људи који су доживели саобраћајну несрећу тврде да су имали осећај као да је сам инцидент трајао много дуже него што јесте; они који први пут скачу с падобраном проценили су да је њихов скок трајао много дуже него што су пријавили искуснији скакачи.

Иза ових примера стоји и чвршћи, експериментални доказ – истраживање у коме су испитаници једнако дуго гледали фотографије са неутралним и са застрашујућим садржајем, показало је да су испитаници проценили да су дуже посматрали застрашујуће призоре.

Кајла Ранкин, такође истраживач на Универзитету у Калифорнији, каже да „емоције изврћу перцепцију времена“. Читава мрежа регија у мозгу управља нашим осећајем за време, а истраживачи се све више и више занимају за то како емоције попут страха и изненађења утичу на ове мождане регије. Иако још увек чекамо биолошки доказ, субјективно искуство нам потрврђује да утицај и те како постоји.

На пример, Ранкинова проучава поремећаје у перцепцији времена који трају много дуже од експеримента у лабораторији тако што прати студенте који ишчекују резултате испита на факултету и правнике који чекају резултате правосудног испита.

„Користили смо субјективнији приступ при истраживању. Питали смо испитанике да ли имају осећај као да ће бескрајно дуго да чекају резултате или да ће им стићи док се окрену“.

Испитаници који су били мање самоуверени да су успешно положили испит проценили су да су имали осећај како су много дуже чекали резултате. Забринутост и осећај да време никако да прође заједно формирају зачарани круг – забринути људи имају осећај да се време споро креће, а што време спорије иде, они се све лошије носе са бригом.

Ранкинова тврди да је због тога веома вероватно да људи који су били изложенији стресу од пандемије имају искривљенију слику о времену. Здравствени радници и људи чији су ближњи страдали од вируса вероватно имају лошију перцепцију времена од људи који су могли да раде од куће и који нису изгубили никог блиског.

Губитак осећаја за будућност услед стреса због пандемије је такође велики дестабилизујући фактор за перцепцију времена. Када је многим људима запослење неизвесно, распореди у школи су нејасни, а правила се често мењају, тешко је замислити шта ће се следеће десити. Холманова тврди да је осећај о извесној будућности веома важан за нашу способност да ујутру устанемо и бавимо се својим свакодневним обавезама.

„Знамо шта радимо данас, вечерас, сутра, имамо осећај за то. А управо нас тај осећај мотивише да идемо даље“, објашњава. „Када искривите нечији осећај за време и отргнете му будућност са видика, то може да направи велики дисбаланс“.

Ова „временска дезинтеграција“ као одговор на трауматичан догађај ствара ризик да ће се особа ментално везати за тренутак у коме се дешава нешто страшно. Холманова каже да „њима време не тече као што би иначе, и због тога пате још више јер не могу да склоне фокус са негативног догађаја“.

Додаје да ова година није само обичан трауматичан догађај, већ да је хронични извор стреса који траје већ дуг временски период, повремено јаким интензитетом. „Можда некоме тешко пада карантин, а онда им се изненада члан породице разболи и заврши у болници, што онда представља акутни стрес поред хроничног“.

Оваква комбинација акутног и хроничног стреса на јединствен начин утиче на перцепцију времена, што је управо и главна тема истраживања којим се Холманова бави.

„Када је у питању хронични стресор који је озбиљан колико и ова пандемија, очекујем да ће ова искривљена перцепција трајати све док се извор стреса не уклони“, сматра научница.

Срећом, наводи да већина људи поврати осећај за време убрзо након што трауматичан догађај прође. Ипак, искривљена слика о времену неминовно ће утицати на наша сећања из ове године. Холманова каже: „Претпостављам да ће нам бити тешко да се присетимо детаља догађаја из ове године“. Што можда и није тако лоша вест.