Изгледа да смо несрећни зато што наш мозак воли само срећне завршетке

Научници и Холивуд имају доказе да људи више воле срећне завршетке. Истраживања показују да је већа вероватноћа да ће се људи одлучити да се поново упусте у нека искуства која се завршавају усхићењем (рецимо: секс, ручак који се завршава укусним десертом или срећан крај омиљене празничне романтичне комедије на телевизији).

Али нова студија објављена у часопису Џурнал ов неуросајенс открива да наш афинитет према срећним завршецима заправо може да нам омета способност доношења одлука у потрази за изворима задовољства - почев од избора ресторана до опоравка после бурног раскида са партнером.

Рецимо, били сте (када је то још било могуће) на годишњем одмору у дивном тропском одмаралишту. Ако су временски услови све време били идеални, а последњег дана падне киша, вероватно ћете то летовање брзо заборавити. Такође, због тог једног кишног дана на крају, много је мања вероватноћа да ћете поново одлучити да тамо одете. А тиме радите заправо потпуно супротно својим интересима.

Крајњи утисци могу да нас заварају

Доктор Мартин Вестергард са Универзитета у Кембриџу и његов колега др Волфрам Шулц, који обојица раде на Одељењу за физологију, развој и неуронауку, користе управо овај пример кише последњег дана одмора како би илустровали налазе своје емпиријске студије: да то што усмеравамо пажњу искључиво на завршетак, да нас то спречава да тачно проценимо вредност било ког искуства у целини.

У експерименталној студији истраживачи су групу од 27 мушких испитаника поставили да гледају компјутерску симулацију, а истовремено су пратили њихову мождану активност помоћу магнетне резонанце. Испитаници је требало да гледају како две серија виртуелних новчића падају у одвојене посуде и да на крају процене која посуда више вреди. Што су новчићи који упадају већи, то ће и вредност у посуди бити већа.

„Све се своди на нашу способност да правилно резимирамо наше искуство које се одвија у неком временском распону“, наводи др Вестергард. То што памтимо само оно што је било на крају, омета нас да доносимо исправне закључке о целом процесу.

У једном од низова новчића који су учесници експеримента посматрали у последњим тренуцима у један суд су упадали све мањи новчићи (несрећан крај). Испитаници који су мислили да ти мањи новчићи значе да ће та посуда да вреди мање имали су повећану мождану активност у фронталном режњу. Управо овај део мозга нас усредсређује на коначан утисак да та посуда мање вреди и „претерано је означио“ вредност целине. Аутори студије су ове испитанике назвали „доносиоцима неоптималних одлука“ због фиксирања само на крај низа.

С друге стране, они који су тачно изабрали вреднији лонац показали су повећану активност у делу мозга који се назива амигдала, што им је изгледа помогло да тачно анализирају укупну вредност. Њих су означили као „доносиоце оптималних одлука“ због способности да правилно процене читав низ, а не само крај.

Аутори студије објашњавају да да доносиоци оптималних одлука пажљиво гледају и размотрају целокупно искуство, док доносиоци неоптималних одлука уколико завршетак није повољан, замуте целу слику.

Истраживачи верују да би ови налази могли да помогну људима да доносе боље одлуке. „Питање је, пре свега, шта покушавате да постигнете када доносите одлуку“, наглашава Вестергард. Ако сте фокусирани само на срећан крај, то неће довести до оптималног будућег искуства.

Обратите више пажње на само путовање, а не само на долазак

Шта рећи о завршецима који су инхерентно разочаравајући? Иако је експеримент који су извели аутори студије изгледао више као симулација коцкања, налази до којих су дошли могу имати много ширу примену – укључујући и љубавну проблематику.

„Међуљудски односи се у основи своде на анализу трошкова и користи“, каже др Галена Родес, клинички психолог и истраживач на Одељењу за психологију Универзитета у Денверу. „Можда имате дужу листу предности и мана или пак сложенији скуп различитих променљивих“ него у другим ситуацијама, „али процес доношења одлука је у основи исти по томе што смо под великим утицајем недавних екстремних догађаја“.

Обрада тих крајности и рад на бољем увиду у проблем је у ствари често суштина клиничке терапије.

Као што је Родес доказала у свом клиничком истраживању, а што и сами можемо да потврдимо, раскид са партнером може бити јако болан и да доведе до великих психичких поремећаја. Раскид је „по дефиницији разочаравајући крај везе“, каже Вестергард. „Али ви себи чините лошу услугу“ ако целу везу процењујете само на основу последњих неколико месеци или недеља. „На крају ћете можда закључити како сте протраћили силне године свог живота“, а сигурно је, да сте бар један или већи део времена уживали у тој вези.

Искључивање задовољства које сте имали током неке везе не доводи само до личног лошег емоционалног осећања; то је заправо нетачна процена целокупног искуства.

Наравно, постоје случајеви када је примену такве логике на ситуацију оптерећену лошим емоцијама тешко применити. „Ако постоји нешто трауматично у раскиду, нарочито неверство, то доводи нужно до прекомерног умањења квалитета целе везе“, додаје др Родес.

Али здрав начин да преживите раскид је у основи одлука да се крене даље у нову везу, а то подразумева сличан спој размишљања карактеристичан за оптималне доносиоце одлука.

„Ако имате добар однос према вези која се завршила, осврнућете се и видети позитивне ствари, а не да вас преузму само негативни утисци“, напомиње Родес, „тако ћете понети са собом лепе ствари, а оставити оно што би стварно требало заборавити“.