Да ли партнери у дугим везама временом почињу да личе једно на друго

Ова тема се појавила у психолошким круговима почетком осамдесетих година и од тада је постала уобичајени предмет расправа. И поред тога, ова запажања никада нису нити научо потврђена, нити оповргнута.

Зато су истраживачи са Универзитета Станфорд одлучили да покушају са модерним технологијама које се користе у сврхе препознавања лица и кренули у анализу хиљада јавно доступних фотографија парова, верујући да ће коначно разрешити ову дилему.

„То је нешто у шта људи верују и желели смо да то разрешимо“, каже Пин Пин Теа-макорн, докторанд на Станфорду. „Пошли смо од претпоставке да лица људи временом почињу да се поклапају, па смо одлучили да проверимо које особине најпре почињу да се мењају“, додаје истраживач.

Радећи са својим професорном са Станфорда, Михаилом Косинским, Теа-макорн је претраживала интернет тражећи на Гуглу парове који су прослављали годишњице брака и генеалошке сајтове како би пронашла фотографије парова снимљених на почетку брака и много година касније. Успели су да саставе базу фотографија 517 парова насталих почетком њихове везе и 20 и 69 година касније.

Да би тестирали да ли су лица парова временом постала слична, истраживачи су волонтерима показали фотографију „циљане“ особе уз још шест лица, од којих је једно било лице њихов супружник, док је осталих пет изабрано насумично. Потом су волонтери замољени да рангирају колико је свако од шест лица слично циљаној особи. Исти задатак је затим изведен најсавременијим софтвером за препознавање лица.

У оригиналној студији 1987. године, покојни психолог Роберт Зајонк са Универзитета у Мичигену дао је волонтерима да рангирају фотографије само десетак парова. Закључио је да су лица парова постајала све сличнија како су њихови бракови одмицали, с тим да је ефекат био јачи уколико су живели у срећнијој вези.

Психолози су тврдили да заједнички живот обликује лица људи, као и начин исхране, живота, количина времена коју проводе на отвореном, боре „смејалице“ и слично.

Међутим, у свом раду који је објављен у часопису Сајентифик репорт, Теа-макорн и Косински тврде да нису пронашли доказе да су парови временом почињали да личе једни на друге. Али су установили да су на почетку везе више личили једно на друго.

Зато претпостављају да парови временом неће почети да личе једно на друго, већ да су управо због сличних особина и одабрали једно друго.

Студија је истакла важност поновне ревалоризације и ажурирања претходних истраживања.

„Један од највећих проблема у друштвеним наукама је потреба да се установе нове, невероватне теорије које ће одјекнути у јавности“, напомиње Косински.

Осим тога, професор је похвалио Теа-макорн због храбрости да се упусти у овај пројекат, јер већина младих научника није вољна да „таласа“ и проналази недостатке у раду других истраживача.

„Рашчишћавање терена могло би бити најважнији изазов са којим се данас суочавају истраживачи у друштвеним наукама, али она сигурно неће бити толико цитирана и хваљена за свој рад, као да је смислила нешто што би било јако занимљиво и 'популарно'“, тврди професор Косински.

Следећи пројекат коме ће се посветити овај тим је тврдња да се име особе може лако погодити само на основи изгледа лица.