Како изгледа када мајстор за поправку намештаја рестаурира слику из 17. века

Слика барокног уметника Бартоломеа Естебана Перез Муриља Безгрешно зачеће последња је у дугом низу уметничких дела која су претрпела значајна оштећења због нестурчно спроведерних конзерваторских и рестаураторских радова.

Како се сазнаје, један рестаруратор намештаја је приватном колекционару из Валенсије за хонорар од 1.200 евра обећао да ће очистити Муриљову слику. Међутим, због нестручног рада лице Девице Марије је уништено до непрепознатљивости упркос два покушаја да се врати у првобитно стање.

Овај немио случај неизбежно је подсетио и на злогласни инцидент „мајмуноликог Христа“ који се догодио пре осам година, када је побожна парохијанка, наивна сликарка, покушала да на зиду цркве на периферији шпанског градића Борха рестаурира слику Ecce homo о чему су брујали медији широм света.

Многи су се сетили и несрећне рестаурације статуе Светог Ђорђа из 16. века у Навари када је светац ратник више личио на лика из стрипа и коју су професионални рестауратори једва успели да врате у првобитно стање.

Фернандо Карера, професор Галицијске школе за очување и обнову културне баштине, наглашава да такви случајеви указују на потребу да се ова врста посла мора поверити само стручно оспособљеним рестаураторима.

„Мислим да овог момка – или ове људе – не смемо називати рестаурторима“, каже Карера за Гардијан. „Будимо искрени, они су обични неспособњаковићи који упропаштавају ствари. Уништавају их“.

Карера, бивши председник шпанског Удружења професионалних рестауратора и конзерватора, наводи да важећи шпански закони дозвољавају да се у пројекте обнове укључе и људи који немају било какве квалификације.

„Можете ли замислити да сваком биде дозвољено да оперише? Или да продаје лекове без лиценце за фармацеуте? Или да пројектује зграду неко ко није архитекта?“, пита се Карера.

Јесте да су рестауратори „много мање важни од лекара“, али је било неопходно да се и ова област регулише због историјског и културног наслеђа Шпаније.

„Морамо уложити у своје наслеђе, али пре него што разговарамо о новцу, морамо да будемо сигурни да су људи који предузимају ову врсту посла обучени за њега“.

Марија Борха, једна од потпредседница Удружења, такође налашава да су инциденти, попут несрећног случаја Муриљо, „дешавају много чешће но што многи мисле. Али о њима сазнајемо тек дада доспеју у медије или на друштвене мреже“.

Кључни део овог проблема по Карери је тај што се политичари једноставно не баве културно-историјском баштином, што значи да Шпанија не одваја довољно финансијских средстава за своје наслеђе.

„Не морамо им бити приоритет, јер очигледно нисмо важни колико здравство или незапосленост – али морају имати на уму да је ово наша историја“, напомиње Фернандо Карера.