Земља у којој и наставници могу бити милионери

Ћа Гил Јон је наставник математике, али формуле које он брзо исписује на табли нису спутане зидовима учионице. Наиме, његова објашњења задатака из алгебре и геометрије уживо редовно гледа бар око 300.000 јужнокорејских ђака – путем интернета.

Сходно томе, ни новчаник тог екстравагантног просветара који је познат по томе што наступа носећи разне чудне капе, маске или костиме, не познаје превелике стеге, будући да преко едукативног портала Севен еду и кроз разне рекламе он годишње инкасира око осам милиона долара.

Ћа Гил Јон држи предавања из математике која су део додатних часова које јужнокорејски ђаци узимају како би се припремили за пријемни испит за факултете. Снимке својих предавања поставља на интернет још од 2000. године. Разлози за његову популарност, поред ефикасних решења за тешке математичке проблеме и нешто лаке забаве како би се ђаци одржали у будном стању су, кажу јужнокорејски блогери, и његов пријатни изглед, као и чињеница да су многи од његових ученика успели да упишу жељене факултете.

Још један милионер у земљи у којој запослени у фирмама годишње просечно зарађују између 30.000 и 35.000 долара јесте Квон Кју Хо, 33-годишњи наставник књижевности који је, слично Ћа Гил Јону, и сам постао ТВ лице, а који свој успех, каже, дугује способности да идентификује питања која представљају највећи проблем за ђаке на пријемном испиту.

Међу јужнокорејским предавачима који се диче славом и позамашним контом у банци много је оних који тај друштвени и економски статус дугују томе што су у прошлости наступали или тренутно наступају на телевизијском каналу ЕБС, који је посвећен образовању и емитује емисије које функционишу као допунска настава. Тај канал осамдесетих година установила је државна телевизија КБС са циљем не само да се едукују деца већ и да се породицама омогући да уштеде новац за образовање младих нараштаја.

Култура која уздиже просветаре, али и притиска децу

У Јужној Кореји, као и другим земљама са снажним конфучијанским утицајем, традиционално постоји култ образовања, где се знање и похађање угледних школа виде не само као средство за постизање материјалног успеха, већ и предуслов за лично усавршавање, те као једна врсту доказа о карактерној вредности појединца и његове читаве породице.

Због тога они који су формално највише постигли када је образовање у питању, професори и научници, уживају велико поштовање и висок друштвени статус.

Такође, технолошки напредна економија, као и сигурност и привилегије које својим радницима нуде најпожељнија предузећа и државне установе диктирају да млади који желе да успеју у животу обавезно морају да студирају на неком од неколико најугледнијих универзитета.

У Јужној Кореји квалитет универзитета који дете похађа скоро у потпуности одређује будуће запослење и, с тим у вези, висину прихода, степен друштвеног угледа и квалитет живота које ће то дете имати, па је пријемни испит за факултете догађај од пресудне важности у животима и ђака и родитеља, за који се читава породица годинама припрема – ђаци напорним радом, а родитељи пружањем финансијске и психичке подршке.

Кроз трње до звезда

Због свега тога, образовање уопште, а нарочито часови и уџбеници из предмета који фигуришу на пријемним испитима за универзитете и више школе, али и приручници, чланци и предавања која садрже психолошке и друге методолошке савете у вези са вишегодишњом припремом за те испите у Јужној Кореји су огроман бизнис. Укупни трошак популације на допунско образовање у вечерњим школама, на интернету и кроз приватне часове се процењује на око 15 милијарди долара годишње.

На припрему једног ђака у породици, ван регуларних школа од којих се оне приватне такође плаћају, родитељи у Јужној Кореји просечно потроше око 230 долара месечно, при чему је у престоници Сеулу, где је конкуренција најжешћа и живот најскупљи, тај трошак чак пет пута већи од националног просека, односно прелази хиљаду долара.

Средњошколци у Јужној Кореји у школи углавном бораве од осам сати ујутру до пет после подне, након чега често иду у допунску школу два-три сата, и на крају дана, по повратку кући, уче користећи часове који су доступни посредством интернета.

Неки јужнокорејски родитељи своју децу током распуста чак дају у допунске школе интернатског типа, где се спроводи војничка дисциплина и врши видео-надзор над ђацима.

Присуство средњих школа које имају високу проходност када је у питању упис на три најугледнија универзитета у држави: Сеулски национални, Корјо и Јонсе, чак утиче на осетни раст цене земљишта, што нарочито приказује пример скупе општине Гангнам у Сеулу (коју је опевао Сај у хиту Gangnam Style), чије школе, уз стручне гимназије попут математичке и језичке, важе за расадника најбољих ђака у земљи.

Велика конкуренција и друштвена атмосфера у којој будућа каријера и лични углед, па самим тиме и изгледи везани за проналазак партнера за брак, готово у потпуности зависе од универзитета који се похађа, узрок су физичког и менталног исцрпљивања деце и родитеља и финансијског напрезања и задуживања породица.

Велики трошак на образовање деце, који јесте карактеристика свих развијених економија али нарочито пада у очи у Јужној Кореји, један је од основних узрока који наталитет у тој земљи држи на ниском нивоу од само 1,2 до 1,3 детета по жени.

Болан је и проблем самоубистава тинејџера везаних за неуспех на пријемном испиту, односно неспособност да се у довољној мери прати садржај наставе или издржи психофизички замор услед вишегодишњег похађања регуларне и додатне наставе.

Међутим, велики значај који образовање има за материјални успех и друштвени статус појединца, изузетно вредновање знања када је у питању лично (професионално и морално) усавршавање, као и огромно новчано улагање државе и породица последњих деценија чине да јужнокорејски ђаци стално буду на врху у међународним студијама квалитета образовања и на интернационалним такмичењима попут Математичке олимпијаде.

Те друштвене вредности и конкретни напори поводом образовања умногоме доприносе и страним инвестицијама и снази економије, јер је јужнокорејска радна снага међу убедљиво најобразованијим на свету.

Ти фактори, такође, омогућавају и обичним наставницима да се домогну славе и богатства какве у другим земљама уживају само спортисти, певачи и глумци.