Да ли потковица стварно доноси срећу

Видела жаба да се коњ поткива, па и она дигла ногу – само што у Србији то није могла често да види, јер свега неколико људи уме да поткива коње. У Београду тројица. Ветеринар Саша Милић један је од њих.

„Ситуација је таква зато што, пре свега, немамо ни превише коња, с друге стране не постоји ни нека институција која образује овакав кадар. Сви смо ми ишли негде преко по Европи радили, учили покушавали да направимо нешто од нас да помогнемо овом наше коњичком спорту који је спао на најниже могуће гране“, објашњава Милић.

Некада се место није могло замислити без поткивача. Временом коње су замениле машине, а занат је почео да изумире. Данас су поткивачи најчешће висококвалификовани и углавном поткивају спортске коње на хиподромима, мањежима и ергелама.

„Да би неко дошао да ради овај посао, пре свега, мора да поседује неко теоретско знање о самој анатомији о грађи копита, затим мора пре свега да буде и коњар, не може свако са улице да дође и да се бави коњима. У питању су животиње које су јако опасне. Има коња који су мирни и то је у већини случајева, међутим има коња који су изузетно опасни“, истиче Милић.

Оно што многе држи подаље овог посла јесте и то што је веома захтеван.

„Овај посао је сигурно тежак. Да је лак, сви би хрлили тако лако у то. Ово може да ради само неко ко неизмерно воли коње и ко има стварно јаке нерве, и за људе“, закључује Милић.

Радне коње уме да поткује добар занталија, али поткивање у коњичким клубовима искључиво раде професионалци, до којих је тешко доћи. Нарочито у унутрашњости.

Вања Прелић из Kоњичког клуба „Београд“ каже да је велика разлика у поткивању радних и спортских коња. Не само да је поткивање спортских доста скупље, већ је тешко наћи стручњаке за то.

„Скупо је платити поткивача који наплаћује 30, 40, 50 евра поткивање, јер треба платити путне трошкове да дође из Београда на други крај Србије. Једноствано људима се не исплати."

Kажу да добро поткован коњ злата вреди и да зато не треба штедети, јер потковица чува здравље коња.

„Добро поткован коњ значи да је коњ постављен у равнотежу, значи да је у свом балансу да су му кретње омогућене у његовом максимуму и да може да се користи за своје активности неометано, да сам себе не рањава приликом кретњи и не оштећује свој локомоторни систем“, објашњава поткивач.

Верује се да ће онога ко пронађе потковицу пратити срећа, али за коња који изгуби потковицу може да значи да није баш најсрећније поткован.

Да ли има везе са потковицама или не, Саша тврди да је ово један од најсрећнијих послова. Али и исплатљивијих.

„Овај посао мени свакако доноси срећу јер сам задовољан док га радим. Задовољан сам јер су паре последица мог добро проведеног времена“, сматра Милић.

У Коњичком клубу „Београд“ нису толико оптимистични. Kажу да је све мање интерсовања за овај спорт, а и из године у годину и број коња опада.

Kоњи су свуда последица високог стандарда и вишка пара, у земљи где нема вишка пара за неке важније ставри, нема ни за коње, тврде у коњичком клубу.

У Србији је број коња у последње три деценије смањен десет пута. Данас их има око 15.000. Ако се овај тренд настави, неће бити срећан онај ко нађе потковицу, већ поткивача.