Блиски исток без људи до краја века?

Уколико човечанство не смањи количину угљен-диоксида који ослободи, одређени региони широм света могли би да постану неодрживи за људски живот.

Џереми Пал са Универзитета „Лојола“ и Елфатих А. Б. Елтахир са Технолошког института у Масачусетсу објавили су у часопису Nature: Climate Change истраживање, о ком је прво извештавао Њујорк тајмс, како ће растуће глобалне температуре утицати на живот у регионима, попут Блиског истока, у којима је већ сада изузетно топло.

Њихов закључак је да ће, ако се наредних деценија не спроведу озбиљне реформе и не смањи емисија угљен-диоксида, Блиски исток редовно трпети екстремне врућине које ће онемогућити људски живот.

Истраживање је спроведено поредећи уобичајени модел ослобађања угљен-диоксида током наредних осам деценија са топлотом коју људски организам може да издржи.

Питање је било само који модел за емисију гасова користити – да ли ће се човечанство сабрати и почети да пази или ће наставити да избацује огромне количине угљен-диоксида у атмосферу.

Зато су узели неке од сценарија које су Уједињене нације одредиле као стандардизоване моделе назване "Representative Concentration Pathways", односно РЦП, који представљају могуће моделе људског понашања, односно емитовања угљен-диоксида, у наредних 85 година.

За своју студију, Елтахир и Пол користили су два будућа сценарија. Први, назван РЦП 4,5, који предвиђа да ће човек уложити напоре у смањивање емисије гасова за ефектом стаклене баште. Други сценарио, назван 8,5, јесте модел који предвиђа да људи неће ништа предузети и да ће се ослобађање угљен-диоксида наставити као и досад.

Такође, одредили су тачан ниво топлоте и влажности коју човек можда преживи на дневној бази. Одредили су да би горња граница за живот људи у неком подручју била шест сати дневно са температуром преко 35 степени. Све преко тога би „вероватно било превише чак и за најспремније људе“.

Поставивши своје параметре, научници су одредили да би, у случају модела РЦП 8,5 (оног у ком човек не чини ништа) велика подручја Блиског истока, посебно око Црвеног мора и Персијског залива, постала ненасељива.

Осим велике емисије угљен-диоксида, научници дају још неке разлоге. Регион природно има врло малу облачност, као и низку стопу „албеда“, термин који описује колико се сунчеве светлости одбија назад у атмосферу.

У овој „суперврућој“ будућности, било би изузетно опасно проводити време напољу.

„Чак и најосновније спољне активности биће веома тешко обавити“, објашњавају аутори истраживања, а окупљања на улицама, као и масовни хаџилук, постала би веома опасна и имала тешке последице.