Живео на копну, сејао смрт у води!

Стручњаци су сада готово сигурни – кости ископане у мароканском делу Сахаре показале су им да је спиносаурус, највећи грабљивац који се појавио на Земљи, много више терорисао животиње у води него на копну.

Јер, једини познати диносаурус који се савршено прилагодио животу у води пре 100 милиона година, имао је мале ноздрве повучене скроз позади на лобањи која личи на крокодилску.

То му је омогућавало да дише и када му је глава била до пола у води.

Такође, имао је здепасте ноге, дугачка стопала и велике, пљоснате канџе, што је научнике довело до закључка да је можда имао и пловне кожице.

И зуби су му били нешто другачији – нису били оштри попут ножа као код осталих копнених грабљивица, већ под таквим углом да су могли много боље да се користе за мекши улов, попут рибе.

„Животиња коју ми данас 'оживљавамо' је била толико бизарна да ће натерати експерте за диносаурусе да поново размисле о многим стварима у које су до сада били сигурни о тим праисторијским животињама“, сматра Низар Ибрахим, палеонтолог са Универзитета „Чикаго“. 

„За сада, спиносаурус је једини диносаурус који је показао ове адаптивне способности.“

Одрасла јединка тежила је око 20 тона и достизала 15 метара дужинe, што ову врсту чини дужом од најдужег познатог примерка тираносаурус рекса.

У води, већи део њеног тела је био под водом, готово све осим двометарског „пераја“ на леђима.

Дуго су поједини стручњаци веровали да је спиносаурус живео искључиво у води, на основу студија о његовој анатомији и станишту.

Ту идеју су поткрепили кинески научници који су нашли зубе са хемијским саставом на себи који указује на морску храну.

Иначе, спиносаурус је први пут идентификован на основу костију нађених у Египту 1911. године. Фосилне остатке који потичу од пре 95 милиона година први је описао немачки палеонтолог Ернст Стромер.

Међутим, уништени су током бомбардовања Минхена од стране британске авијације у априлу 1944. године, када је разорен и Државни палеонтолошки музеј у том немачком граду.

Најновије анализе су производ повезивања Стромерових белешки које су „преживеле“, старих музејских примерака и нових фосилних остатака откривених у 97 милиона година старим седиментним сахарским стенама у Мароку, познатим и као Кем Кем.

Најважнији фосил био је већи део скелета који је некако нашао свој пут од локалног колекционара фосила до миланског природњачког музеја.