Šta sve možeš u svetu kad si Tramp – kada prestaju da važe pravila

Profesor Fakulteta društvenih nauka Slobodan Pajović ističe da u slučaju Venecuele nisu poštovane nikakve norme međunarodnog javnog prava.

“Tramp se ponaša izvan međunarodnog javnog prava, vrši jedan psihološki pritisak kao pripremu, zajedno sa vojnim pritiskom da bi se izvršila jedna blic intervencija u Venecueli, da bi se kidnapovao predsednik jedne države koja je suverena i koja je članica Ujedinjenih nacija”, navodi Pajović.

Profesor na Tehnološkom institutu Monterej u Meksiku Dejan Mihailović poručuje da i njega koji živi u Meksiku, kao i sve Latinoamerikance, plaše pretnje Donalda Trampa.

“Najpre bi trebalo da se zapitamo kako je ovo što se dogodilo u Venecueli uopšte bilo moguće”, navodi Mihailović.

Ukazuje da je proizvodnja ratova, oružanih sukoba, oružanih vojnih intervencija i proliferacija masovnog političkog i ekstremnog nasilja živa slika i prilika sveta u kojem mi danas živimo, kao i da je taj svet u dubokoj krizi.

Komentarisao je i to što se Tramp hvali koliko je sukoba zaustavio i ističe da to tek treba da se vidi.

“Ono što mi danas gledamo to je da je Donald Tramp uzrok novog sukoba trenutno i nekih novih budućih sukoba. Dakle, iza toga stoji jedna duboka kriza kapitalizma kao svetskog sistema i jedna vrlo interesantna pojava da smo mi na svetskom nivou svedoci tehnoloških inovacija, tehnoloških blagodeti tog takozvanog kognitivnog kapitalizma, a s druge strane živimo jedan autentični izraz političkog feudalizma. I to je rezultat tog neodgovornog i bahatog ponašanja predsednika još uvek najmoćnije sile sveta”, navodi Mihailović.

Naglašava da Donald Tramp vlada SAD na način na koji to rade menadžeri u velikim transnacionalnim, odnosno multinacionalnim kompanijama.

Danas smo čuli da će Venecuela u budućnosti kupovati samo proizvode proizvedene u SAD. To je potvrdio i Tramp, misleći na poljoprivredne proizvode, lekove, medicinske uređaje, opremu za elektroenergetske mreže, postrojenja i slično. I ono što je zanimljivo, prva zemlja na spisku onih od kojih Venecuela najviše uvozi je Kina. Na drugom mestu su SAD, zatim Brazil, Kolumbija. Tramp kaže, mudar izbor i dobra stvar za narode Venecuele i SAD.

Profesorka na Ekonomskom fakultetu u Beogradu Jelena Žarković kaže da je on nagovestio, ne da će oni samo kupovati američke proizvode, nego od one nafte, to je nekih, rekao je do 50 miliona barela koje oni nameravaju da uzmu od Venecuele, pa kada to prodaju, prihod koji ostvare od prodaje tih barela će biti pohranjen.

“Dakle, taj novac bi bio pohranjen na poseban račun i onda bi od tog novca kupovali isključivo od američkih proizvođača”, objašnjava Žarkovićeva.

Navodi da je sada pitanje da li je to praktično moguće kao i da to pre svega zavisi od političke situacije i kako će se ona odvijati.

“Da li ova nova uprava, nova vlada, odnosno nova predsednica, koliko ona može da kontroliše situaciju u zemlji i da zaista ovi planovi, a to je niz planova koje je američka administracija iznela, mogu da zažive. Dakle, ekonomski da, ali mislim da je tu više pitanje političkog, šta će se dešavati u narednim danima i mesecima”, poručuje Žarkovićeva.

Da li je odlazak Madura i kraj jednog sistema

Da li je uklanjanjem Madura sa vlasti, uklonjen je čitav sistem njegove vladavine? Profesor Pajović kaže da je Maduro bio jedan simbol koji je napravio rezime čavizma koji se razvijao putem Bolivarske revolucije i socijalizma u 21. veku.

"Njegovom otmicom, ja mislim da nije dramatično ugrožen čavizam, jer to je, kako da kažem, to je jedan pokret koji postoji 26 godina. Mi moramo da budemo svesni da je tu bilo i mladih ljudi koji su indoktrinirani, da je tokom čavizma postignut značajan socijalni i posebno kulturni i obrazovni napredak u Venecueli”, navodi Pajović.

Poručuje da je čavizam od svog početka antiamerički, antineoliberalan i on se frontalno sukobljavao sa Amerikom.

“Znači, antiamerikanizam Čaveza, čavizma i posle Bolivarske revolucije i socijalizma 21. veka je bila jedna od glavnih odrednica spoljne politike Karakasa”, objašnjava Pajović.

Profesor Mihailović poručuje da se sada postavlja pitanje da li je danas u ovim uslovima još uvek suvislo raspravljati o pojmu suvereniteta.

“U kontekstu savremene međunarodne politike pojam suvereniteta je još uvek bitan u određenim delovima sveta. Ja grubo delim zemlje sveta na tri grupe. Zemlje koje imaju puni suverenitet, to su uglavnom supersile, i zemlje koje imaju neki regionalni geopolitički kod, zatim zemlje krnjeg suvereniteta i zemlje nultog suvereniteta”, dodaje Mihailović.

Na pitanje gde bi svrstao Venecuelu, kaže da je ona bila zemlja punog suvereniteta, jer je venecuelansko rukovodstvo samostalno odlučivalo o smernicama njihove spoljne politike, a od dolaska Uga Čaveza na vlast pa do danas postojala su tri fronta.

“Prvi front to je bilo političko opismenjavanje naroda Venecuele. Jedan od prvih instrumenata koje je Čavez izdejstvovao je da se štampaju milionski tiraži ustava, da se politika približi narodu. Dakle, taj pojam politizacije u onom najzdravijem smislu. Politizacija se ovde koristi kod nas, naročito u medijima, u pežorativnom smislu, dakle, politizacija je ovde sinonim za stranački kokošinjac. Tamo to nije slučaj. Tamo je politizacija, političko opismenjavanje ljudi i približavanje politike običnom čoveku”, navodi Mihailović.

Zbog toga je, dodaje, Čavez imao toliko uspeha kada je okupio oko sebe vrlo sposobne mlade ljude.

“Radio je sa narodom i zbog toga je imao toliku popularnost. Naravno, na stranu sva njegova harizma”, kaže Mihailović.

“Broj 2. Imate jednu novu Venecuelu sa novom spoljnom politikom koja je izrazito ne samo antineoliberalna, već i antineoimperijalna. Sećate se onog čuvenog govora u Generalnoj skupštini Uga Čaveza kada je čak bio i dovoljno drzak da kaže ovde miriše sumpor, aludirajući na Đorđa Buša Mlađeg koji je pre samo par minuta bio za istom govornicom. To i do dan danas SAD ne mogu da oproste Venecueli”, navodi Mihailović.

“Treća stvar, ne radi se samo o novim oblicima regionalne integracije, već se radi o ekonomskoj i političkoj autonomiji i podsticanju suvereniteta i odluka koje se donose na planu suvereniteta”, dodaje Mihailović.

Posle Čavezove smrti, Maduro dolazi kao neka vrsta legitimnog novoizabranog naslednika.

“Naravno da on nije imao Čavezovu harizmu, ali on je nastavio projekat socijalizma za 21. vek. Imao je i dan danas ima veoma važan broj venecuelanskih građana koji su i dalje za njega”, poručuje Mihailović.

Smatra da je ova vojna intervencija samo završno poglavlje jednog autentičnog istorijata, onoga što se zove, kako kaže, kaubojski film.

“Ono što u teoriji mi danas nazivamo, a to je jako važno, nekropolitika na međunarodnom nivou. Nekada je suverenitet bio skoncentrisan u rukama jednog vladara, naroda, dela naroda itd. Danas je suverenitet sveden na jako malu grupu ljudi koja ima tu odluku ko će da ostane u životu, a ko će da umre”, ističe Mihailović.

Zašto Venecuela nije pametno iskoristila svoja prirodna bogatstva

Kako je Venecuela od zemlje koje ima najveće svetske rezerve nafte došla do toga da toj potencijal nije iskorišćen? Profesorka Žarković objašnjava da kada je došao Čavez na vlast, on je prekomponovao strukturu kompanija, tako da se više okrenuo ruskim i kineskim naftnim kompanijama, ali su i druge ostale, recimo, američki "Ševron" nikada nije ni izašao iz Venecuele.

“Venecuela je imala veoma snažne socijalne programe i ulaganja, posebno kada je Čavez došao na vlast ulagano je u obrazovanje, u zdravstvo, jer su imali prihode naravno od prodaje nafte koji su to mogli da finansiraju, ali vrlo brzo nakon što je on došao na vlast ta proizvodnja nafte je opala i ona je konstantno bila u padu. Ona se nikada nije vratila na taj nivo koji je postojao pre nego što je on došao na vlast”, kaže Žarkovićeva.

Ipak, naglašava, da je pored te dobre socijalne politika bila loša ekonomska politika.

“Pre svega loše ekonomsko upravljanje onim što je vaš najvažniji resurs, a to je nafta. Pazite, oni su izvršili nacionalizaciju naftne industrije još krajem sedamdesetih, kada je osnovana velika državna kompanija”, dodaje.

"Međutim, ona je nastavila, bez obzira što je naftni sektor bio nacionalizovan i ta kompanija prosto bila u državnom vlasništvu, da radi sa svim najvažnijim podružnicama svetskih naftnih kompanija u Venecueli i uspeli su da tu proizvodnju koja je pala sedamdesetih, nakon prvog i drugog naftnog šoka, u potpunosti ožive i da narednih 15 ili 20 godina beleže uspon", navodi Žarkovićeva.

“Ali, kada Čavez dolazi na vlast, tu kreće politizacija, mešanje u rad te naftne kompanije. Imate da stručnjaci prvo protestuju, da su štrajkovi radnika, onda posle i odlaze, povlače se iz te kompanije”, dodaje.

Pored toga, veliki problem je bila i korupcija.

“Ako pogledate tu krivu u proizvodnji njihove nafte, ona u kontinuitetu opada. I to je sve bilo pre uvođenja sankcija, a naravno kada dolaze sankcije onda to strmoglavo pada”, poručuje Žarkovićeva.

Ukazuje da se to u ekonomiji zove “holandska bolest” kada se privreda bazira u potpunosti na jednom resursu koga obilato koristite, a ne divezifikujete druge grane privrede.

“Pazite, 95 odsto njihovog izvoza je samo nafta. Dakle, nema drugih proizvoda. To znači da je vaša privreda vrlo ranjiva na promenu cene nafte. Kada je cena visoka, vi imate prihode, dnevne prihode, punite budžet, finansirate te socijalne usluge, izdašne socijalne programe, ali kad cena nafte pada, vi imate veliki manjak u državnoj kasi”, dodaje Žarkovićeva.

I onda kada je Maduro došao na vlast kreće štampanje novca i hiperinflacija.

“Skoro osam miliona ljudi je napustilo Venecuelu u poslednjih 10 godina i kao što je anketa pokazala više od 80 odsto je navelo ekonomske razloge. Pazite, to ide sada toliko drastično, da imate ono što mi zovemo ekstremno siromaštvo”, poručuje Žarkovićeva.

Venecuela nije bogata samo naftom, već je bogata i mineralima, gasom, zlatom.

“Četvrta je na listi za prirodni gas, zlato, boksit, bakar, dijamante, ima prirodno bogatstvo, pošto deo Venecuele takođe pripada Amazonskoj oblasti”, dodaje Mihailović.

Ističe i da je to što nije iskorišćeno na pravi način, kako kaže, prokletsvo resursa.

Na pitanje kako su to neke zemlje pametno iskoristile, kaže da su potpuno prepustile svoje resurse stranom kapitalu, kao i da je Venecuela eksperimentisala i nije našla pravi model.

Koliko su Trampove pretnje drugim državama realne

Meta Trampovih verbalnih pretnji najpre je bila Kolumbija, a onda se desio obrt. Najgore termine koristio je za aktuelnog predsednika Gustava Petra, da bi se onda desio telefonski poziv i Gustavo Petro svojim pristalicama kaže, spremio sam se za oštriji govor, međutim, Trampa su pokušali da obmanu desničari. Tramp ga je nazvao bolesnim čovekom koji voli da pravi kokain.

“Pa vidite koji je to nivo starletizacije svetske politike. Dakle, to nam dovoljno govori da je ovde u pitanju jedan vrlo ozbiljan problem gde mi danas nemamo lidere, državnike svetskog formata koji mogu da sednu zaista za isti sto i da pregovaraju da li o ekonomskim, trgovinskim pitanjima, finansijskim i tako dalje”, navodi Mihailović.

Ukazuje da je Venecuela bila pokazna vežba i delimično poruka Kini, ali pre svega poruka ostalim zemljama Latinske Amerike.

“U prvom redu tu su Meksiko i Kolumbija i eventualno Kuba, iako još uvek nije na radaru sa crvenim trepćućim svetlom”, dodaje Mihailović.

Naveo je da se pojavila vest da će za 2027. vojni budžet SAD će biti 1,5 biliona dolara.

“I to dolazi od čoveka koji je sebe predstavljao kao mirotvorca i eventualno kandidata za Nobelovu nagradu koja mu je verovatno ukradena pod znacima navoda. Dakle, imate situaciju da se opravdava intervencija u Venecueli borbom protiv ilegalne trgovine drogama, da se opravdava ilegalnim migracijama, a isto vreme imate višedecenijsko sabotiranje svih administracija, čak od Klintona pa do danas, koji uopšte ne žele bilateralni sporazum o migracijama sa Meksikom, a još manje da učestvuju na jedan ravnopravan način u borbi protiv droga”, dodaje Mihailović.

Govoreći o tome da li je moguća intervencija protiv Meksika, budući da Tramp kaže da meksička predsednica ne može da vlada zemljom, već da zemljom vladaju narkokarteli, Mihailović kaže da su to besmislice.

“Vi u SAD imate 39 miliona Meksikanaca, od toga 12 miliona koji su rođeni u Americi. I imate situaciju gde se na svim nivoima borba protiv kartela droge, sve strategije koje smo do danas imali, su strategije koje se uglavnom usredsređuju da ublaže negativne posledice tog fenomena na globalnom nivou”, navodi Mihailović.

“Između 16 i 19 odsto stanovnika SAD konzumira droge, da li povremeno ili u kontinuitetu, one koje su legalne i one koje nisu legalne. Šta je sa drogom kada pređe granicu? Ko je onda dalje distribuira? Da li u Americi ne postoje karteli, ne postoje narkobosovi? To je veliko i vrlo interesantno pitanje”, dodaje Mihailović.

Profesor Pajović naglašava da je ovo poslednji američki pokušaj da povrati hegemoniju.

“Ono što je Vašington svestan to je da je u prethodnih 20 godina njegov uticaj na događaje u Latinskoj Americi znatno oslabio. U tom periodu, na primer, imate Brazil koji postaje sila u nastajanju sa globalnim interesovanjem, posebnim odnosom sa Afrikom, sa zemljama portugalskog govornog područja, Brazil koji je član G20 zajedno sa Argentinom i Meksikom, Brazil koji je član BRIKS-a”, navodi Pajović.

Ukazuje i da Tramp ne želi ideološke protivnike u Latinskoj Americi, ali i da ne veruje u mogućnost intervencije na Kubi i u Kolumbiji.

“Ne mogu da naprave intervenciju protiv Kube iz više razloga. Na Kolumbiju isto tako. Vrlo je rizično razmišljati o jednoj invaziji ovakvog tipa na Kolumbiju. Ali razni oblici, finansijsko-ekonomski, propagandistički, embargo i tako dalje su vrlo mogući. Evo, pogledajte kako je uticao na izbore u Argentini. Znači, nakon prvog kruga glasanja, Milej je morao da ode u Vašington, da dobije novac i da se vrati nazad da bi pobedio u drugom krugu glasanja. Znači, mi ćemo imati i te nove instrumente intervencionizma koji će direktno uticati na političku situaciju i događaje u Latinskoj Americi”, naglašava Pajović.

Poručuje i da će biti veliki problem Amerike da ograniči uticaj Kine u Latinskoj Americi.