Kako sam preživela uragan Milton, lična priča iz Sarasote na Floridi

Ponedeljak je bio lep, sunčan, miran. Ali u vazduhu i stomaku osećala se nervoza, neizvesnost, nesigurnost! Prodavnice su bile prepune. Sve se kupovalo, a najviše voda i hrana koja može da traje i da se jede i kada nema struje. Malo se pričalo, ali se neizgovoreno glasno čulo! Benzinske pumpe su bile prepune. Negde je ponestajalo benzina. Sve što je trebalo uneti unutra, unosilo se, obezbeđivali su se prozori i vrata sa panelima.

Utorak je tekao. Na drumovima je bilo mnogo manje vozila. Škole i sve ustanove su bile zatvorene. Police u prodavnicama bile su skoro prazne. Poslednje su se zatvarale u 15 časova.

Otvorena su skloništa. Grad je obezbedio besplatan prevoz svakom ko nije mogao sam da dođe. Evakuacija je sada bila obavezna za zone A, B i C. Škole su uglavnom mesta koja se koriste u ovim uslovima. Uputstva za ljude koji su dolazili ovde bila su štampana na engleskom, španskom, ruskom i ukrajinskom. Nevolja nas ujedini! Pokaže nam put ka smislu – jedno je ljudsko biće.

Sreda ujutro. Vesti i dalje najavljuju super uragan pete kategorije! Napolju je mirno, ali sivo. Ipak, pronalazim stidljive nagoveštaje svetlosti. Sunce je negde izašlo!

Polako počinje da rominja kiša. Komšije prekoputa su pod velikim pritiskom. Odlučuju da se evakuišu.

Drugi ljudi dolaze u stan do njihovog, kod prijatelja, jer je ovde sigurnije nego gde oni žive. Predajem ključeve od stana mladom bračnom paru, čiji prijatelji nisu tu, ali ključevi jesu!

Spasioci još jednom idu od vrata do vrata kuća na ostrvima u zonama A i B. Pošto su zakucali na sva vrata i pomogli evakuaciju onima koji su hteli da pođu, napuštaju ostrva.

U sredu oko 15 časova, jedna za drugom, ekipe spasioca objavljuju da više ne mogu ići u pomoć. Brzina vetra je prešla 72 kilometra, kada postaje opasno biti na putu. Upozoravaju nas da ne otvaramo vrata, jer kada vetar dosegne brzinu od 92 kilometra, vrata koja smo otvorili postaju teška 450 kilograma, pa ako nismo toliko jaki da ih možemo zatvoriti, treba sputati znatiželju i ne otvarati ih!

U 15:30 meteorolog sa lokalne stanice saopštava spasonosnu vest – vetar popušta, a uragan sa kategorije pet predviđa se da će udariti brzinom od „samo“ 200 kilometara.

Iako znam da direktno ide na Sarasotu, osećam kako mi se telo ponovo budi u nadi! U TV studiju, koji je sada na nivou 70-ih, jer se TV stanica evakuisala na drugo mesto, koriste se mobilni telefoni za intervjue. Voditelji drže jedni drugima mikrofone kako bi se čulo šta govore, i počinje da se oseća olakšanje! Voditelji postaju otvoreniji, dele svoje lične priče, priskaču jedni drugima u pomoć. Izraz na njihovim očima se menja, od straha i umora do nade.

U 17:30 stiže upozorenje – ostanite tu gde ste! Milton nam se približava!

Kablovska televizija i internet prestaju da rade. Odlazim u svoje sigurno mesto – kupatilo! Radio i telefon, voda, jabuke, grickalice i hleb su tu. Prostrla sam prostirku za jogu na pod, nekoliko ćebadi i jastuka!

Guverner Floride i ceo njegov tim u hitnim situacijama tokom dana daju savete, obaveštavaju šta se događa i kako su spremni da pomognu. Govore da je ovo jedan od retkih, a možda i jedini uragan koji udara jednu stranu Floride kao uragan i napušta je kao uragan, udarajući vetrom, vodom iz mora i neba, i najvećim brojem tornada ikada zabeleženih! Kao i uvek u kriznim situacijama, pokazuju organizovanost, spremnost, solidarnost i poštovanje jednih prema drugima!

Drage osobe iz celoga sveta, prijatelji, studenti i kolege šalju mi poruke brige, nade i molitve. „Samo misli na lepe trenutke!“ Osećam bliskost i toplinu koja mi daje snagu, zahvalnost i nadu!

Pratim udare vetra, sve jače i jače. Dolaze sa svih strana. U jednom trenutku čini se da jači ne mogu biti! Naslućujem padanje grana drveta. Molim se da mi prozori i krov ostanu.

Sa radija slušam da je gornji deo uragana dodirnuo kopno. Pitaju da li je to udarac koji smo čekali. Objašnjavaju da nije, da tek kada polovina oka uragana pređe kopno, računa se da je udario.

U svakom trenutku čovek uči...

Razgovaraju sa novinarom koji je sa druge strane Floride u Džeksonvilu da li se spremio ako izgubi struju. „Sve je spremno: tu mi je tašta i moja mama, i spremni smo za zabavu!“

Stiže vest da je uragan udario u plažu Sijesta, najlepšu plažu u SAD, koja je ponela ovu čast nekoliko puta. Znači, gore biti neće. Vetar bruji li bruji, ali znamo da neće biti gore. Kakvo olakšanje!

Odvažavam se da izađem iz kupatila. Osećam da se snaga vetra smanjila. Polako otvaram vrata. Mrak je. Trenutak totalnog mira u vazduhu. Ni travka se ne pomera. Vidim da se drvo pored mene srušilo na parking, na kome niko nije ostavio svoja kola, sa strane je nekoliko velikih grana. Zahvalna sam što je promašilo moj krov, prozore i vrata!

Mislim sve je gotovo. A nije! Bio je ovo uragan sa dva velika udarca, drugi još jači od prvog. Gubimo struju. Nastaje potpuni mrak. Posle sat vremena sve je ponovo mirno! Uzimam mleko iz mračnog frižidera i ispijam celu flašu!

Posle nekoliko sati bude me zvuci žaba u svom čuvenom horskom pevanju, najveselijoj Odi radosti I neverovatan mir mraka!

Jutro je osvanulo sa suncem.