Atentat na Kenedija, da li je Osvald delovao sam ili je imao pomagače

Iako niko do sada nije uspeo da pronađe neoboriv dokaz o bilo čijoj krivici za atentat, danas postoji saglasnost među brojnim istoričarima i istraživačima ovog događaja da je na Kenedija pucalo više osoba.

Komitet Predstavničkog doma američkog Kongresa je posle istrage 1979. godine objavio izveštaj u kojem prvi put jedno zvanično telo američke vlade potvrđuje mogućnost zavere. Važna tačka u istraživanju atentata bilo je i prvo prikazivanje filma Dž.F.K (JFK) 1991. godine. Reditelj Oliver Stoun je tim delom ponovo probudio američku javnost i to interesovanje ne prestaje.

Galup (Gallup) je objavio 13. novembra ove godine da 65 odsto Amerikanaca veruje da je bilo zavere.

O svemu ovome razgovaramo sa prof. dr Srđom Trifkovićem, predavačem na više univerziteta širom sveta, piscem i izdavačem.

Dobar dan, gospodine Trifkoviću. Šta je to u Kenedijevoj politici što bi mogao da bude razlog za atentat? Da li je to detant sa Sovjetskim Savezom, propast intervencije u Zalivu svinja, mirno razrešenje kubanske raketne krize ili oklevanje da uđe u rat u Vijetnamu?

Skoro je sigurno, kao što ste naveli u uvodnom delu, da nisu tačne tvrdnje Vorenove komisije da je Osvald postupao kao slobodni strelac i pojedinac i da nije postojala zavera. Međutim, šta je konkretno Osvald radio tog dana, da li se uopšte nalazio na licu mesta ili, ako jeste, da li je bio čovek koji je pucao ili jedan od ljudi koji su pucali, neizvesno je.

Politički aspekti ne verujem da su igrali značajnu ulogu. Pre svega, ono što je najviše brinulo novog predsednika Lindona Džonsona koji je položio zakletvu već u avionu kojim su telo predsednika Kenedija i njegova udovica prevezeni u Vašington, dakle iste noći, njemu je bilo stalo da ne bude impliciran Sovjetski Savez, jer je strahovao da bi to mogao da bude okidač za nuklearni rat.

On je čak rekao šefu Federalnog istražnog biroa Dž. E. Huveru da je potrebno da se osnuje jedna komisija koja bi manje-više trebalo da izvede zaključke koje on želi. To je potvrdio zamenik predsednikovog brata koji je bio sekretar pravosuđa Kazenbah, koji je sutradan po atentatu predložio Džonsonu da se obrazuje komisija koju bi činili ljudi od neporecivog integriteta, kako se izrazio.

Ali istovremeno je dodao da bi bilo poželjno da ta komisija prekine sva nagađanja o Osvaldu, da dođe do zaključka da je on bio rukovođen svojim komunističkim simpatijama, da javnost treba da bude zadovoljena da je on bio ubica i da nije imao saradnike, drugim rečima da nije postojala šira zavera.

I onda, kojeg li čuda, ta ista komisija sa dvojicom ljudi koji su uistinu imali neporecivi integritet, dolazi do upravo takvih zaključaka. Šta bi mogao da bude razlog zašto je ubijen?

Tu dolazimo na teren gde su možda u odgovoru na ovo pitanje važnije neke lične impresije i intuitivni osjećaj nego dokazni materijal kojim raspolažemo. I ja tu samo mogu da kažem da je moj intuitivni osjećaj da je reč o pokvarenim odnosima sa mafijom između klana Kenedi i šefova podzemlja u periodu od inauguracije Dž. F. K. januara 1961. godine, do njegovog ubistva, znači dve i po godine kasnije.

Jer ne zaboravimo da ima kredibilnih nagoveštaja da je vrlo tesna pobeda Kenedija nad Niksonom novembra 1960. godine bila izmanipulisana.

Pre svega, da je tu presudnu ulogu odigrao gradonačelnik Čikaga Dejli koji je imao dobro poznate odnose sa podzemljem, a koji je poznat po svojoj maksimi "glasaj rano, glasaj često".

I gde su odmah posle izbora Niksonovi pobornici u Čikagu ogorčeno pravili viceve u stilu "nisu još prebrojeni svi glasovi zato što groblje Montrose još nije poslalo svoje kutije".

I onda šta se događa? Kenedi je imenovao svog mlađeg brata, svog srednjeg brata Roberta, imenovao ga za sekretara za pravosuđe sa nalogom da raščisti naslage nečistoće u štalama podzemlja.

I on se zapravo okreće vrlo ozbiljno protiv mafije, a istovremeno su njeni interesi bili bitno ugroženi kubanskom revolucijom kada je Kastro istog časa, kada je upao u Havanu, ako se sećaju vaši slušaoci filma Kum, to je vrlo verno reprodukovano…

On je praktično stavio tačku na lukrativne operacije američkog podzemlja na Kubi.

A onda je usledila neuspešna, možemo čak reći i katastrofalna intervencija u Zalivu svinja, za koju su kubanski emigranti i mafijaši željni povratka na svoje profitabilne kubanske posede optuživali Kenedija da ne samo što nije dovoljno podržao tu operaciju, već maltene da ju je sabotirao.

Odnosno da je dopustio da bude toliko diletantski izvedena i toliko slabo opremljena da je unapred bila osuđena na propast.

Imamo doprinos izboru Kenedija novembra 1960. godine, a onda šokantni neuspeh povratka kubanskih emigranata u Zalivu svinja 1962, i iste te godine početak ozbiljne operacije američkog Sekretarijata za pravosuđe pod predsednikovim mlađim bratom Robertom u istrazi Kozanostre i drugih mafijaških organizacija.

Dakle, to bi otprilike bila jedna tema koja deluje ubedljivije od ostalih, mada moram da priznam da imamo i čitav niz drugih aspekata koji njoj ne govore u prilog, ali koji opet sami za sebe nisu dovoljni da prezentuju alternativnu teoriju. Očigledno je bilo elemenata, državnih elemenata koji su bili umešani u to.

Jeste, i sad naravno mi tu govorimo o vezama onoga što je u svojoj oproštajnoj besedi predsednik Dvajt Ajzenhauer upozoravao na vojnoindustrijski kompleks koji bismo mogli proširiti na vojnoindustrijsko-kongresno-medijski kompleks.

A u ovom delu američke duboke države, koji je bio zainteresovan za očuvanje tenzija sa Sovjetskim Savezom, ni najmanje nije odgovaralo što se, posle vrlo dramatične kubanske krize u jesen 1962. godine, Kenedi je opredelio za pokušaj detanta sa Sovjetskim Savezom sagledavši bliskost globalne katastrofe do koje je svet došao u te dramatične dve sedmice oktobra 1962. godine.

Krenulo se putem pregovaranja o kontroli naoružanja po prvi put u toku Hladnog rata, krenulo se putem uspostavljanja direktnih komunikacija između Bele kuće i Kremlja, to je onaj čuveni "crveni telefon" koji, u stvari, nije bio telefon već teleprinter. 

I krenulo se putem deeskalacije ili barem u najmanju ruku odbacivanja nagle eskalacije američkog angažmana u Vijetnamu, a tek pod Džonsonom dolazi maltene do eksplozije tog angažmana.

Dakle, u tim alternativnim scenarijima centralna ličnost je teksaski senator Lindon Džonson koji je postao potpredsednik januara 1961. godine, ali s kojim Kenedi navodno nikad nije imao naročito dobre odnose.

Pritom, čovek koji je važio za izuzetno korumpiranog i ciničnog političkog manipulanta i operativca, koji je bio vrlo blizak sa magnatima naftne industrije iz Hjustona, koji su mu takođe davali i velike donacije za njegove kampanje.

Džonson je, pritom, načuo da je predsednik u svom užem krugu saopštio u leto i ranu jesen 1963. godine, znači nekoliko sedmica pre atentata, da namerava da zameni Džonsona kao svog potpredsedničkog kandidata za reizbor na izborima 1964. godine.

Što znači, ne samo da bi to bio lični udarac Džonsonovoj sujeti, koja je bila džinovskih dimenzija, već takođe i bitno smanjenje njegove političke moći i njegove sposobnosti da svojim prijateljima, saradnicima i partnerima obezbedi određene beneficije, uključujući i povoljne poreske olakšice za naftnu industriju.

Ukoliko je unutar državnih struktura postojala ličnost koja bi mogla da predstavlja kariku između podzemlja sa sedištima u Njujorku, Majamiju i Las Vegasu i državnog aparata, to bi verovatno bio na prvom mestu potpredsednik Lindon Džonson, a na drugom direktor Federalnog istražnog biroa Dž. Edgar Huver.

Pominje se i mogućnost da je Centralna obaveštajna agencija odigrala ulogu, međutim ne zaboravimo da je njen aparat unutar SAD vrlo ograničen pošto je njen fokus spoljno delovanje. Tu je više od interesa pitanje da li je Li Harvi Osvald u nekoj fazi bio njen operativac ili direktno na njenom platnom spisku.

O tome je bilo tvrdnji i nagoveštaja, ali ne i konačnih dokaza.

Rodžer Stoun, savetnik i politički operativac za više američkih predsednika, nedavno je izjavio da je verovatno tačno da su svi ti elementi umreženi, ali je dodao da je Lindon Džonson jedina osoba koja ih sve povezuje što je otprilike ovo isto što ste vi rekli malopre.

Stoun je nedavno prepričao svoj razgovor sa Niksonom koji je vodio 1989. godine, i evo šta tvrdi da mu je Nikson rekao:

"Direktno sam ga pitao ko je ubio Džona Kenedija. Odgovorio mi je da je Vorenova komisija bila najveća prevara u američkoj istoriji. Ponovo sam ga pitao ko je zaista ubio Kenedija. Pogledao me je i rekao: ‘I Lindon i ja smo želeli da budemo predsednici. Razlika je bila što ja za taj cilj nisam bio spreman da nekoga ubijem’."

Ja bih rekao da unutar državnog aparata postoji više od 50 odsto verovatnoće da je Lindon Džonson u najmanju ruku bio obavešten i dopustio da ta operacija ide svojim tokom, ako ne i direktno uključen u njeno vođenje.

Odmah posle atentata, mnogi su poverovali u Osvaldovu krivicu – iako je imao samo 24 godine, Li Harvi Osvald je imao veoma šarenu biografiju koja obuhvata rad za mornaričku obaveštajnu službu, prebeg u Sovjetski savez, povratak u Ameriku, povezanost sa antikomunističkom kubanskom emigracijom u Nju Orleansu. Može se reći da je prva verzija bila da je on jedini krivac, a kada je to dovedeno u pitanje, rezervna priča je bila da nije jedini, ali je učestvovao, dok danas sve više raste uverenje da nije imao nikakve veze sa atentatom. Šta vi mislite o Osvaldovoj ulozi u atentatu, ako ju je uopšte bilo?

Reč je o konfuznom mladom čoveku koji je odavao i određene simptome mentalne nestabilnosti, koji je nesumnjivo napravio jedan iskorak koji je za epohu najhladnijeg, mogućeg Hladnog rata bila frapantna, a to je prebeg u Sovjetski savez, koji je onda na neki misteriozni način dobio olakšice da se vrati u Sjedinjene države, uključujući i finansijsku podršku.

E sad, možemo reći da je sa američkog stanovišta bilo poželjno da se prebeg vrati iz Sovjetskog saveza da bi bio upotrebljen kao propagandno oružje u antisovjetskoj kampanji.

Međutim, to nije bio slučaj, jer imam ispred sebe fotokopiju pisma koje je Osvaldov brat od tetke Judžin Muret napisao 22. avgusta 1963. godine sa jezuitskog koledža u gradu Mobil u Alabami.

To se desilo nakon što je Osvald održao svoje predavanje o životu u Sovjetskom Savezu i u kojem Muret kaže da nije bilo zadovoljavajuće njegovo insistiranje na podjednakim nedostacima dva politička sistema, sovjetskog i američkog, i nadi da bi neki oblik fuzije ta dva sistema, odnosno neki demokratski socijalizam predstavljao rešenje.

Ukoliko pred studentima Li Harvi Osvald nije nastupao kao izričiti kritičar života u Sovjetskom savezu i sistema koje je iskusio iz prve ruke, onda bi se dalo zaključiti da on nije ni tu ulogu, eventualnu ulogu upotrebljivog propagandiste odigrao za establišment.

Tako da ostaje mogućnost da je Osvald naprosto podmetnut da bi bio žrtveni jarac, kako je to sam Osvald rekao u prvom intervjuu, u prvoj izjavi istražnim organima, nakon što je bio uhapšen.

Sada postaje maltene nebitno da li je Osvald bio jedan od atentatora ili je bio samo podmetnut kao žrtveni jarac, što bi se dalo zaključiti iz činjenice da ga je Džek Rubi ubio manje od 48 sati nakon Kenedijevog ubistva.

U svakom slučaju, gotovo da nema sumnje da je bilo više atentatora i da je jedan od njih skoro sigurno bio na travnatom grebenu koji je bio ispred kolone automobila sa predsednikom, a ne iznad i delimično iza kao što je bio slučaj sa šestim spratom magacina školskih knjiga iz kojega je Osvald navodno pucao.

Vi ste načeli posredno dodirnu tačku sa prostorima bivše Jugoslavije koja je, za sada, prilično nepoznata široj javnosti, a to je upravo taj Osvaldov brat od tetke Judžin Muret. Muretovi su skoro cela porodica, takođe verovatno radili za obaveštajne agencije, i kod njih je Osvald živeo nekoliko godina dok je bio tinejdžer. Zanimljivo je to što je u svojoj kasnijoj karijeri Muret, početkom ovog veka, stigao u Bosnu, gde je učestvovao u reformi pravosuđa, pa je čak i autor jedne strategije za reformu pravosuđa u Srbiji. Da li je on bio kadar iz senke za specijalne zadatke?

Mislim da je ovo jedna simpatična pikanterija koja nema naročito veze ni sa Dalasom, ni sa sudbinom Bosne i Hercegovine.

Ali ono što iz tog pomenutog pisma proizlazi jeste da je Muret bio i vrlo tvrd tradicionalistički katolik.

Naime, on se i u uvodnom paragrafu pisma i u završnom poziva na papske enciklike.

Interesantno je da ovde već imamo očiglednu razliku u sistemu vrednosti između Lija Harvija Osvalda, koji bez obzira da li je bio podmetnut kao žrtva ili je bio saučesnik, ili je pak mislio da je saučesnik, a u stvari je bio pripreman za odstrel, i s druge strane, njegovog brata koji bi se reklo da je bio rukovođen, barem kao mlad čovek, 1963. godine, striktnom katoličkom doktrinom.

Brojna dokumenta o atentatu još nisu dostupna javnosti. Bivši predsednik Donald Trump je najpre najavio da će ih objaviti da bi se posle predomislio, a slično je uradio i Džozef Bajden posle njega kao i svi njihovi prethodnici. Da li je uopšte realno očekivati da će u njima biti pronađen neki dokaz o zaveri i, ako ne, zašto ih onda ne objavljuju?

Neki dokumenti jesu bili objavljeni u skladu sa zakonom o dokumentaciji o ubistvu predsednika Kenedija. Oni koji jesu bili objavljeni, pri tom su imali i znatne redigovane segmente, što znači da su bili de fakto cenzurisani.

A poslednji datum koji je najavljen za objavljivanje preostalih dokumenata jeste 2029. godine.

Međutim, ukoliko ikad isplivaju dokumenti koji bi nas zaista upoznali sa punim spletom činjenica o ubistvu predsednika Kenedija, ta tema će imati isključivo značaj za istoriografiju Sjedinjenih Država.

Svi učesnici i saučesnici, očevici i izvršioci, ionako su već manje-više mrtvi, do tada će i njihov legat postati nebitan.