Vojno usijanje na japanskom nebu - imperijalistički zanos zapadnih sila

U dalekoistočnoj carevini leto je bilo vruće, ne samo zbog rekordno visokih temperatura, već i činjenice da se nebo nad tom zemljom usijalo od zajedničkih vežbi sa stranim vazduhoplovcima.

Jer, krajem jula, u sklopu veće operacije u kojoj je 19 letelica Francuskog ratnog vazduhoplovstva izvršilo usiljeni marš na južni i zapadni Pacifik, dva borbena aparata "rafal" su posetila i Zemlju izlazećeg sunca i izvršila seriju vežbi s japanskim kolegama.

Odmah potom, već početkom avgusta, Italija je u japansku bazu Komacu u prefekturi Išikava poslala čak četiri višenamenska borbena aviona "F-35", dve transportne letelice, tri leteća tankera i izviđački avion.

To je, pišu japanski autori, bilo dragoceno iskustvo za njihovu zemlju budući da je Italija već uvela mornaričku verziju tog aviona pete generacije u upotrebu, što bi i ostrvska carevina trebalo da uskoro učini, pa su japanski oficiri imali šta da nauče.

Početkom septembra na zajedničke vežbe u bazu Komacu pristiglo je i desetak letelica Kraljevskog australijskog ratnog vazduhoplovstva, među kojima i šest aparata "F-35".

Ovome treba dodati i istorijsku posetu tri lovca-bombardera "jurofajter" nemačkog vazduhoplovstva Japanu u ranu jesen prošle godine, kada je jednim od tih aviona pilotirao lično komandant Luftvafe Ingo Gerharc, ali i prvu zajedničku vežbu ratnih aviona te dalekoistočne carevine i Indijskog vazduhoplovstva, održanu u januaru ove godine iz baze Hjakuri, nedaleko od Tokija.

Sve to je novi dodatak zajedničkim obukama, vežbama i patrolama, koje japanski piloti decenijama obavljaju sa svojim američkim kolegama.

Evropske sile ponovo na Dalekom istoku

Indija i Australija članice su Kvadrilateralnog dijaloga o bezbednosti, poznatog i kao Kvadrilateralni forum - vojnopolitičkog mehanizma koji obuhvata i SAD i Japan, unutar kojeg lideri, ministri i generali pomenutih država rade na političkoj, ekonomskoj i vojnoj koordinaciji usmerenoj na obuzdavanje kineskog uticaja u regionu Indo-Pacifik.

Mada se veze unutar te organizacije intenziviraju poslednjih nekoliko godina, treba reći da su pomorske snage Indije prvi put učestvovale u zajedničkim vežbama sa SAD, Australijom i Japanom još 2007. godine, tako da koncept vojne saradnje tih država kao protivteže rastućoj moći Kine nije novina.

Ono što na Dalekom istoku jeste važan novi geopolitički razvoj situacije je uključivanje vojnih snaga evropskih članica NATO-a u zajedničke patrole sa američkim i japanskim kolegama u morima uz kinesku (severnokorejsku i rusku) obalu, koje je počelo neposredno pred pandemiju novog korona virusa i sada se, nakon njenog usporavanja i početka rata u Ukrajini, intenzivira - otud je Japan ove godine postao pravi nosač aviona za zapadnoevropske i druge strane ratne letelice.

Kineska percepcija

I dok je pojačano vojno prisustvo Francuske uz njihove obale za Peking i Moskvu zabrinjavajuće i upitno, ono je donekle očekivano i logično, jer je Pariz sve do danas zadržao teritorije i vojne postave u južnom Pacifiku.

Slično se može reći i za Ujedinjeno Kraljevstvo, koje, mada je u međuvremenu izgubilo moć da celu Zemljinu kuglu umota u mrežu vojnih baza, ipak bilo vojno prisutno u Maleziji i Singapuru do kasnih pedesetih, odnosno, ranih sedamdesetih, a u Hong Kongu sve do 1997. godine.

Ne treba zaboraviti ni Holandiju, koja je takođe poslednjih godina slala svoje fregate, a koja je u prošlosti vladala Indonezijom, pa i delovima Tajvana.

Više iznenađuje oživljavanje vojnog prisustva Nemačke, koja je svoje teritorije u Kini i Pacifiku izgubila u Prvom svetskom ratu, a naročito uključivanje Italije, koja ni u svojom najvatrenijem imperijalističkom zanosu u prvoj polovini prošlog veka praktično nije probila okvir Sredozemlja i otišla dalje od Severne, odnosno Istočne Afrike (Etiopije).

Gledano iz Pekinga, uvođenje vojnih efektiva evropskih članica NATO-a i njihovo povezivanje ne samo sa američkim, već i japanskim (pa i australijskim) snagama, ne izgleda prosto kao "deža vi" ili blago košmarni povratak u doba koje Kinezi zovu "vek poniženja", kada su (u drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka) pomenute zapadne sile skupa sa Japanom parčale njihovu teritoriju i otimale im blago i prirodne resurse, već i kao bizarno, veštačko oživljavanje kolonijalnih mrtvaca.

Jer, države poput Nemačke, Italije i Holandije, pa i Velike Britanije, su davno izgubile vojnu moć koju su posedovale u kolonijalno doba i povukle se u svoje dvorište, pa ekstrahovanje njihovih (često dotrajalih i loše održavanih) vazduhoplova i brodova iz Evrope i tegljenje do Dalekog istoka podsećaju na preambicioznu masažu imperijalnog srca koje je odavno prestalo da kuca.

Istorijski anahronizam?

Ceo pozorišni komad "Zapad ponovo osvaja Daleki istok" posebno se čini jalovim stoga što je protivnik na kojeg idu stari kolonijalisti i imperijalisti ekonomski, tehnološki i vojno više desetina puta moćniji akter od Iraka, Sirije ili Avganistana.

Taj "dramski scenario" deluje i anahrono, jer mada su antikineska i antiruska propaganda svakodnevne i snažne, one teško mogu da stvore apetit u javnosti pomenutih zemalja EU za ulazak u rat protiv Kine (i/ili Rusije) na desetak hiljada kilometara od sopstvene kuće, kada je jasno da bi takav razvoj situacije doveo do brzog i teškog siromašenja evropskog kontinenta.

Pogotovo nakon udara na standard Evropljana koji su donele sankcije protiv Rusije, odnosno ekonomsko odvajanje od njenih energenata, hrane, đubriva, minerala i mnogoljudnog tržišta.

I nakon više propagadnih autogolova, poput šestomesečne histerije oko kineskih "špijunskih" balona koji su "kršili suverenitet" SAD, a koji, po nedavnom tihom priznanju Pentagona i Bele kuće, zapravo "nisu prikupljali i slali informacije" - to su bili meteorološki baloni koji su "najverovatnije zbog male snage motora" kojim su bili opremljeni bili oduvani s kursa i slučajno završili nad Amerikom.

Naravno, moguć je argument da je najveći cilj rastezanja vojnih struna od Zapadne Evrope do Dalekog istoka ne rat, već odvraćanje - odvraćanje Kine od pokušaja da izmeni status kvo na Tajvanu i zagospodari Južnim kineskim morem, koje je od suštinskog značaja za svetsku pomorsku trgovinu.

U tome nesumnjivo ima dosta istine. Kao i u tome da NATO izleti na Daleki istok doprinose i uvežbanosti pilota, mornara i pratećeg osoblja, bilateralnoj saradnji između zemalja, upoznavanju stranih kultura, uspostavljanju prijateljstva među kolegama i unapređenju lingvističke sposobnosti svih učesnika.

No, jednako je istina i to da kada vojnici različitih zemalja idu na zajedničku vežbu (gle, čuda) više no sticanju znanja o lokalnoj kuhinji i narodnim plesovima domaćina, oni vreme posvete upoznavanju s postojećim vojnim instalacijama i naružanjem, razvoju taktike i uspostavljanju koordinacije s domaćinom u svrhu izvođenja ratnih operacija.

Jer će jednog dana one, moguće, biti potrebne.

I sama akcija brzog prebacivanja vazduhoplova i potrebne opreme iz Evrope na Daleki istok, zapravo, je priprema za eventualni rat.

Neokolonijalizam ili borba za demokratiju i slobode?

Ovog puta izgovor za vojni pritisak na Kinu nisu širenje hrišćanske istine i "superiorne" (zapadne) civilizacije kao u 19. veku, već odbrana demokratije i ljudskih sloboda od "rigidnog" i "agresivnog autokratskog državnog aparata". Zato valja zaštititi "cvetajuću azijsku demokratiju" Tajvan i poslati poruku podrške kineskim borcima za nezavisnost Hongkonga.

Šta god bio izgovor, ono što se vekovima ne menja je narcisoidno uverenje elita Zapada da su one te koje su moralno i intelektualno nadmoćne i stoga imaju pravo da budu svetski policajac koji diktira pravila ponašanja i deli packe "neposlušnim" narodima i državama širom planete.

Da je dalekoistočna carevina Japan važno poprište za uvežbavanje vojnih postupaka za sputavanje Kine koje sprovode države koje praktično deluju kao neokolonijalni klub posvećen perpetuaciji globalne hegemonije Zapada, međutim, nije čudno kada se uzmu u obzir njena novija istorija i naročito trenutna teška međunarodna pozicija.

Zemlja izazećeg sunca ima teritorijalni spor i sa Rusijom i Kinom, te se nalazi u vrlo složenoj vojnoj situaciji budući da su obe zemlje nuklearne sile s ogromnom teritorijom i prirodnim i ljudskim resursima.

Gledano iz Tokija, koji strahuje i od raketnog i nuklearnog potencijala Severne Koreje, udruživanje sa SAD i njihovim evropskim sveznicima je preka potreba. Zato su učestale vežbe japanskog vazduhoplovstva sa stranim armijama poruka nuklearnim silama u okruženju da zemlja ima brojne (i snažne) prijatelje spremne da joj priteknu u pomoć.