Japanci u potrazi za ravnotežom između karijere i privatnog života

Samoubistvo mlade radnice najuspešnije japanske reklamne agencije "Dencu" pre dve i po godine rasplamsalo je debate o fenomenu smrti od prekomernog rada i podstaklo reforme u organizaciji i kulturi vezanoj za rad, koje su u Japanu, može se reći, već decenijama nasušna potreba, ali se tek sada sprovode. 

Dvadesetčetvorogodišnja Macuri Takahaši bacila se u smrt sa balkona radničkog doma na katolički Božić 2015. godine usled depresije izazvane mesecima teškog prekovremenog rada, ali i verbalnog maltretiranja koje je pretrpela od svojih nadređenih. 

Ona je, pokazala je istraga, u kancelariji provodila mesečno i preko 100 sati više nego što je predviđeno regularnim režimom rada. Taj neverovatni rezultat je ostvarivala ne samo ostajući na radnom mestu do kasno uveče, već i dolazeći par sati pre početka radnog vremena i, naravno, služeći svojoj kompaniji i vikendom, odnosno zakidajući sebi vreme za san, jelo i ličnu higijenu.

Povrh toga, ona je trpela surove kritike neuviđavnog šefa koji je nipodaštavao njen rad, ironično govoreći da su njeni prekovremeni sati beskorisni za kompaniju i vređajući je zbog toga što su joj od hronične neispavanosti oči bile zakrvavljene, a kosa neuredna.

Slučaj mlade Takahaši, koja je sebi život oduzela samo osam meseci po stupanju u firmu, jeste, kao tipičan primer onog što je najgore u japanskim preduzećima: surovi prekovremeni rad, atmosfera koja prisiljava na odricanje od odmora i bolovanja, vojnički režim čiji je cilj psihičko lomljenje najmlađih zaposlenih kako bi se oni transformisali u poslušnike i bespogovorne radne mašine, maltretiranje žena od kojih se u tradicionalnoj konfučijanskoj kulturi koja prožima japanske kompanije očekuje da ćute, prate naloge muškaraca i požrtvovano se staraju za njihovu udobnost, izazvao burne reakcije u medijima i o njemu su, pored više nedelja neprekidnog izveštavanja, održani brojni naučni skupovi i napisano više knjiga.

Taj slučaj je u narednoj, 2016. godini, pokrenuo i promene u mnogim japanskim kompanijama, koje su počele da traže načine da svojim zaposlenima smanje teret i tako stvore zdraviju sredinu koja će biti u skladu sa rastućom svesti u društvu o potrebi za uspostavljanjem ravnoteže između rada i privatnog života, te odgovore pozivima vlade da se, radi većeg uključivanja žena na tržište rada i poboljšanja nataliteta, stvore humaniji uslovi za rad. 

Niski natalitet kao povod za emancipaciju radnika

Naime, vlada premijera Šinza Abea, koji je po drugi put na čelu države i najvišu poziciju drži već šest i po godina, reforme u radu vidi kao važnu kariku u revitalizaciji ekonomije uzdrmane svetskom finansijskom krizom iz 2008, dugogodišnjom deflacijom, smanjivanjem potrošnje i rastućom stranom konkurencijom.

Glavni razlog za to je što, pored navedenih faktora, japanskoj privredi i društvu dugoročno prete vrlo ozbiljni problemi kao što su značajno smanjenje radno sposobne populacije i rastući finansijski teret za državu, nastao usled brzog starenja stanovništva, koji se ogleda u poražavajuće visokim izdvajanjima za isplatu penzija i pokrivanje zdravstvenih troškova za lečenje i brigu o najstarijim građanima.

Iza tih društveno-ekonomskih neuralgija leži pad nataliteta – poslednje četiri decenije u Japanu stopa rađanja je neprekidno ispod granice koja je potrebna za obnavljanje stanovništva, a niski natalitet dugog trajanja, skupa s produženjem prosečnog životnog veka i padom mortaliteta, prouzrokuje izrazito brzo starenje populacije, odnosno rast udela penzionera u ukupnom broju stanovnika.

Snažan motiv, dakle, za reforme u sistemu rada koje su u toku je podizanje nataliteta i, istovremeno, veće uključivanje žena, u Japanu nedovoljno iskorišćenog radnog potencijala, na tržište rada kako bi se ublažio sada već osetan nedostatak radne snage.

Konkretno, skraćivanje radnog vremena i produženje godišnjih odmora trebalo bi da zaposlenima u Japanu, koji su do sada radili više od radnika u svim drugim industrijski razvijenim zemljama sveta, omoguće da više vremena provode sa svojim partnerima, odnosno pruži im više prilike za polnu intimu i tako pospeši rađanje dece, dok bi uvođenje fleksibilnih radnih sati i davanje više dana za bolovanje trebalo da onima koji su već roditelji olakša staranje o deci. U paketu zakonskih reformi radnog sistema je i obaveza za firme da muškim uposlenicima pruže priliku da uzmu odsustvo za staranje o deci, i tako olakšaju svojim suprugama da paralelno rade i podižu decu. 

Reforme koje kasne decenijama?

Kraće radno vreme i više odmora, tvrdi vlada u svojoj kampanji za reforme, doprineće boljem zdravlju radnika, većem zadovoljstvu u radu i, tako, i višoj produktivnosti i većoj zaradi firmama, što bi onda trebalo da se povratno odrazi i na standard radnika. To je mantra koju su čini se u poslednje dve godine usvojila i mnoga preduzeća, koja sada rade na sprovođenju zamisli vlade i čak te promene koriste za sopstvenu promociju, reklamirajući se kao prijatne radne sredine koje vode računa o dobrobiti svojih radnika i koje su šampioni u rastu produktivnosti.

Inače, Japan je dugo godina zemlja sa ubedljivo najnižom produktivnošću među industrijski visokorazvijenim državama G-7, pa je njeno podizanje, naročito u uslovima žestoke tehnološke i ekonomske konkurencije u mašinskoj i elektronskoj industriji koju u poslednje dve decenije trpi od južnokorejskih i kineskih preduzeća, očigledan i neosporno važan zadatak. No, nameće se intrigantno pitanje: kako je moguće da su japanska vlada i kompanije primetile da humaniji uslov za rad vode boljem zdravlju i raspoloženju zaposlenih i višoj produktivnosti tek sredinom druge decenije ovog veka? Pod pretpostavkom da im je ta činjenica bila poznata odranije, kako su je do sada mogli ignorisati?

Odgovor je kompleksan i obuhvata sve od samurajsko-konfučijanskih ideala o lojalnosti i žrtvovanju pojedinca za dobrobit kolektiva, mentaliteta koji vrednuje savesnost, ozbiljnost i posvećenost radu i u njemu vidi elemente duhovnog samousavršavanja, preko ambicija o tome da se postane svetski ekonomski lider i visokog nivoa usluge koji zahteva neverovatnu pedantnost i trud da se klijentima u svako doba bude na raspolaganju, pa do ubitačne konkurencije na domaćem tržištu koja diktira težak, pregalački rad. Reč je, dakle, o ideološkim faktorima, ali i istorijskim prilikama i realnim potrebama za puno rada koje su nametale decenije brzog ekonomskog razvoja. 

Tome, međutim, treba dodati i slabost i inertnost radničkih sindikata u Japanu, pa i totalitarizam unutar kompanija, koje su pomenute društvene vrednosti u vezi sa radom i vrlinama svojih radnika, kao što su savesnost i osećaj dužnosti, neretko beskrupulozno iskorišćavale. 

Pre nego neznanjem ili neobaveštenošću o svetskim kretanjima u vezi sa pravima radnika i o odnosu između uslova rada sa jedne i zdravlja i produktivnosti sa druge strane, činjenica da su japanske firme i državne službe proteklih decenija opterećivale svoje zaposlene do tačke gde je depresija usled hronične iscrpljenosti, nedostatka sna i slobode u življenju postala epidemija, a smrt i samoubistvo učestale pojave, može biti objašnjena verom japanskih poslovnih rukovodilaca i političara da je, zbog kulturnih specifičnosti i ekonomskih uslova u kojima se njihova zemlja nalazila, kolektivistički i stoički pristup radu bio jedini ispravan.

Naime, u njihovim očima, taj sistem u kojem pojedinac pored ulaganja napora i znanja, žrtvuje i svoju ličnu udobnost, vreme koje bi mogao da provede sa porodicom, pa i zdravlje, zarad pružanja kvalitetne usluge bio je neophodan jer drugačiji, strani metod organizacije rada ne bi mogao da zadovolji visoke kriterijume japanskog tržišta, odnosno očekivanja domaćih klijenata.

Sada, međutim, čini se, sazreva svest o tome da je vreme u kojem je takav model rada bio održiv prošlo, i zbog dubokih promena u demografskoj strukturi i zbog zaoštravanja konkurencije u međunarodnoj tržišnoj utakmici, ali i jačanja uticaja zapadnih vrednosti o ljudskim i pravima radnika.

Otpori promenama dolaze i od samih radnika 

No, promene u organizaciji rada i, naročito, u kulturi vezanoj za rad, odnosno shvatanju toga šta je kvalitetan rad i dobar radnik, ne idu lako. Po pravilu, nosilac tih reformi u preduzećima su kadrovska odeljenja, a ona u pokušaju da skrate radno vreme i daju više slobodnih dana zaposlenima nailaze na otpor rukovodstava, koja su zabrinuta da takve promene mogu prouzrokovati ograničenja u dostupnosti, brzini i kvalitetu usluge koju preduzeće pruža i tako dovesti do gubljenja klijenata i smanjenja prihoda i udela u tržištu.

To naročito važi za firme iz oblasti informacione tehnologije, osiguranja i bankarstva, gde je potrebno svakodnevno i celodnevno održavanje sistema, reagovanje na probleme korisnika ili konstantan napor da se privuku nove mušterije i naprave novi ugovori, kao i za kompanije iz oblasti distribucije, koje se danonoćno staraju da roba i poštanske pošiljke stignu na svoje odredište.

Jedan od izvora otpora promenama su i sami radnici. Uprkos čestim upozorenjima stručnjaka u poslednjih desetak godina da je za budućnost privrede u sve težim uslovima međunarodne konkurencije važno povisiti individualnu sposobnost radnika, efikasnost i kvalitet rada, u Japanu su i dalje prilično uvrežene kulturne norme koje ideal dobrog rada vide u količini uloženog truda (koji se najčešće shvata kao dugi, prekovremeni rad i odricanje od odmora i bolovanja) i koje kao radničke vrline slave vrednoću, tačnost, odgovornost, poslušnost i samopožrtvovanje više od sposobnosti, stručnosti, inventivnosti i efikasnosti.

Otud japanski radnici, iako im je rečeno da mogu da odu kući ili uzmu više slobodnih dana, u nemalom broju nastavljaju da rade prekovremeno jer osećaju da bi ranim odlaskom kući ili većim uzimanjem odmora izneverili očekivanja klijenata ili ostavili svoje kolege na cedilu, te u očima drugih ispali neodgovorni, nepouzdani i lenji.

Još jedan uzrok opiranja promenama koje bi trebalo da im idu na ruku, kada su u pitanje njihovo psihičko i fizičko zdravlje, među samim radnicima je i to što je za neke od njih dodatni prihod ostvaren prekovremenim radom od vitalne važnosti. Pojedine kompanije kažu i kako su njihovi radnici, i nakon što im je količinski smanjen teret, odnosno broj zadataka, nastavili da ostaju duže na poslu upravo da bi poboljšali kvalitet rada – one poslove koje su pre bili prisiljeni da završavaju brzo, bez udubljivanja, počeli su da obavljaju sa više pažnje i posvećenosti. 

U nekim firmama se pojavio i fenomen u kojem je jedan deo radnika počeo da odlazi sa posla po isteku regularnog radnog vremena, a jedan deo nije, usled čega su ovi drugi počeli da od nadređenih dobijaju više zadataka, jer su šefovi shvatili da na njih mogu da prebace poslove koje nisu obavili oni koji su se u skladu s novim reformama vratili kućama na kraju propisanog radnog intervala. 

Usled svega toga, pojedine kompanije su bile prisiljene da uvedu novi sistem preraspodele radnih zadataka, a neke čak i sistem nagrada, ironično, za one koji manje rade, odnosno poštuju reforme radnog sistema u vezi skraćivanja radnog vremena i produživanja odmora! 

Uspostavljanje zlatne ravnoteže između posla i privatnog života

Zahvaljujući pomenutim reformama u organizaciji rada i promenama u kulturi vezanoj za rad, pa i u shvatanju porodice i toga šta znači biti čovek, koji su isprepletani s konceptom trudbeništva, u Japanu bi uskoro rad, i stoga uopšte život, konačno trebalo da počnu da liče na ono što je već decenijama standard u zemljama Evrope – japanski radnici moći će da se vraćaju kući po isteku regularnog radnog vremena, da uzimaju bolovanje za sebe i svoju decu i koriste odmore koje su do otpočinjanja reformi, uglavnom, imali samo na papiru. To bi trebalo da poboljša mentalno i fizičko zdravlje populacije i sačuva nekoliko stotina života godišnje iskorenjivanjem smrti od prekomernog rada (japanski "karoši"), fenomena koji obuhvata pogibije od srčanih i moždanih udara usled preteranog naprezanja u radu i samoubistva usled iscrpljenosti od posla i osećaja lične nemoći i bezvrednosti koje priziva eksploatacija na poslu.

U Japanu je dugo godina bio sveprisutan, i još uvek delimično opstaje, fenomen u kojem su se supružnici, odnosno otac i deca, viđali samo nedeljom, jer bi se muškarci vraćali sa posla i večernjih poluritualističkih, pijanih druženja sa kolegama čija je svrha, bar nominalno, produbljivanje jedinstva i poverenja među zaposlenima, nakon što bi žena i deca već legli da spavaju, te odlazili rano ujutru na posao pre nego što bi ona, naročito ako su predškolskog uzrasta, ustala.

U toj situaciji majke su bile prikovane za dom, a očevi praktično odsutni iz odgoja i života svoje dece. I ovi problemi bi trebalo da budu otklonjeni ili drastično ublaženi navedenim reformama, kojima je cilj uspostavljanje bolje ravnoteže između rada i porodičnog, odnosno privatnog života. 

Promene u organizaciji rada verovatno će japanske kompanije učiniti i privlačnijim strancima, koji su, ako bi im se ukazala prilika, zbog teških uslova rada, u prošlosti njih po pravilu neretko brzo napuštali i odlazili dalje, za Severnu Ameriku, Australiju i Evropu.

Ipak, s reformama rada i promenama u svesti menadžera, radnika i njihovih porodica, čini se, može nestati i važan deo tradicionalne japanske kulture i identiteta: ideal čoveka kao radnog bića koje neprekidno i svesrdno gradi društvo, kao i požrtvovan, samopregorni rad za kolektiv, tragičan u smislu da ukida ličnu slobodu pojedinca i ugrožava mu zdravlje, ali dirljiv i impresivan zbog toga što ga odlikuju velika predanost i posvećenost, stoičko trpljenje, duboka savesnost i odgovornost.