Knjaževac: Poslednji vunovlačar u istočnoj Srbiji

Ova velika mašina nekada je danima radila bez pauze, a pred radnjom su bili dugi redovi mušterija sa stotinama kilograma vune za obradu. Posle merenja runo se prvo grubo raščešljava, a potom dalje obrađuje.

"Ovo je prva operacija. Obično to urade kod kuće, može to ručno da se razvlači, ali ko ne uradi kod kuće ručno, dolazi ovde i raščešlja se da bi se olakšalo mašini, da se lepše izvlači", kaže Dragan Ristić, iz Knjaževca. 

U Knjaževcu je posle rata bilo nekoliko vunovlačara i sve su odlično radile.

"Žene su dolazile iz sela. Nekad kasno, deset sati, obično je to bilo zimi i one su tu i spavale. Vremenom je sve to nestajalo. Kako se industrija razvijala, sela su se praznila, nestale su ovce, tako da i nema vune", kaže Milena Ristić, iz Knjaževca.

Vremešnoj mašini neodgovara runo savremenih ovaca, kao što su Vitemberg ili neke australiske rase.

"Veoma teško ide jer je to veoma sitna vuna, a ova mašina i sve te naše mašine su pravljene za ove naše domaće ovce, stare sorte koje su bile", kaže Dragan Ristić.

Sin Bojan četvrta je generacija vunovlačara u porodici. Profesor je srpskog jezika, a vunovlačara mu je umnogome odredila buduću profesiju.

"Kada su dolazile žene da vlače vunu iz različitih krajeva, tada sam mogao da primetim da se razlikuje govor žene koja dođe, na primer, iz Kalne, Zaglavka, žene koja dođe iz Bučja i to mi je još tada trasiralo neki put da se bavim dijalektologijom", kaže Bojan Ristić, iz Knjaževca.

Dragan, Milena i Bojan godišnje obrade tek 50-ak kilograma vune, u svojoj radnji za koju kažu da je zbog nedostatka posla, ona sada više svojevrsni muzej, nego što je pogon koji im može doneti ozbiljniju zaradu.