Gašenje Ravne Reke

U osnovnoj školi "Vuk Karadžić" u Ravnoj Reci samo tri đaka. Danas je i sedmogodišnji Aleksandar odsutan, pa su u učionici samo Nikola i Lana. Gotovo nestvarno zvuči da je nekada ovde nastavu pohađalo pet stotina učenika u dve smene.

Lana Antonić je učenica trećeg razreda i kaže da bi želela da ima bar jednu drugaricu.

"Nemaju drugove, nemaju sa kim da se uporede, nemaju s kim da se druže za vreme odmora", kaže učiteljica Jasmina Kovačević, "nemaju društvo ni u školi ni u naselju."

Dok je radio rudnik, živelo je i ovo mesto. Na ulicama Ravne Reke govorio se nemački, ruski, mađarski, poljski jezik, te ne iznenađuje da je naselje imalo i najveću katoličku crkvu u tadašnjoj Srbiji.

"Najviše mi fali društvo", kaže Slađana Milenković, "imala sam drugarice s kojima sam se družila. Otišle su, to mi najviše fali."

U Ravnoj Reci nije se mogao dobiti stan, koliko je ljudi bilo, seća se Adam Janković:

"Morali da se snađu privatno. Stroj jedan ide do šahte dole u šetnju uveče, toliko je bilo. Hotel nisu imali ni Paraćin, ni Jagodina, ni Ćuprija, a mi smo ga ovde imali."

U Hotelu "Topoljar", sagrađenom pre 72 godine, svake večeri svirala je muzika. Gosti su bili iz okolnih gradova, hotel je imao i dva lifta, jedan za prevoz gostiju do soba i drugi za prevoz hrane do kuhinje, što je u to vreme bila retkost.

Javni prevoz žitelji Ravne Reke nemaju već dve godine. Lekar i poštar dolaze redovno.

Poštar Stefan Veličković dolazi dva puta nedeljno, utorkom i četvrtkom i, kako kaže, uvek mu se obraduju.

Danas su meštani Ravne Reke uglavnom penzioneri, ali ima i mlađih koji vole čist vazduh i cvrkut ptica. Tokom leta u šumi prikupljaju bilje i pečurke, a zime u planini kažu ne vole ni da se sete.