Dobar dan, šta to danas tako lepo smrdi?

Ako vas kovid nije ubedio da nosite maske, možda smrad hoće. Zimi miris uglja, leti za nas i dalje misteriozan smrad stajskog đubriva i štale. U prigradskim naseljima đubrišta, životinjskog otpada. Poslednji požar na deponiji Vinča još uzima danak, posledice ne znamo. Svakodnevno, u zavisnosti od lokacije, na vodi smrad žabokrečine i fekalija, slično u haustorima i podzemnim prolazima. Uz to mnogima smeta i ono što nas spasava, zaprašivanje komaraca. Ne podnose taj miris i gasove, pa zovu vatrogasce. A neki misle i da se tako širi korona. Smradova je mnogo u gradu, prepoznaćete koji je iz vašeg kraja, ili dodajte novi na spisak.

Smradovi guše, ali i plaše, upozoravaju da se dešava nešto loše. Neki od navedenih odraz su naše svesti ili nesvesti o tome kako treba da živimo na ovoj planeti, šta nam daje, šta joj uzimamo. Kultura življenja, ako je i bilo, izgubila se zbog preživljavanja.

Gradske vlasti odgovorne su za većinu ostalih, od onih koji dolaze iz otpadnih voda, a odlaze u reke, preko tolerisanja divljih deponija, pa sve do najopasnijeg nerešenog problema Vinče.

Kažu imaju projekte, obećavaju, planiraju… Čekamo.

Ali koja nam je merna tačka? Šta sa onom štetom koja je do sad načinjena, a nepovratna je? Kako znamo šta nam je sa zdravljem, šta nam je sa decom koja su tek rođena ili treba da se rode? Šta sa vodom, zemljom, vazduhom?

U školi nas učili da vazduh nema miris, boju i ukus. Kad ono, nije tako.

Mirisa je čitav dijapazon, nijedan se ne može tako zvati, osim uz ono „neprijatan”, ili jednostavno smrad. Boju beogradski vazduh ima i uglavnom se kreće oko 50 nijansi sive.

Ukus nekad metala, nekad ko zna čega, ali uvek je gorak. U svakom smislu.

Da li je previše tražiti vazduh bez boje, ukusa i mirisa? Mada, ovo poslednje može, ali ako je reč o lipi, na primer.

Možda ovog lepog mirisa negde i ima, ali jači – ili onaj ko igra prljavo – uvek ga savlada. Kako u prirodi, tako i u životu.