Svi svima pišu, ali se niko nikome ne obraća

Juče se čujem sa drugom iz Berlina, planira da upiše doktorske studije, onlajn naravno.

Pitao ih je kada počinje normalno izvođenje nastave i dobio odgovor da će i ubuduće sve biti preko interneta.

Ne poznajem nikog ko bi koncert ili književno veče zamenio doživljajem onlajn.

Mada, naravno, pratimo razne programe koji se na taj način predstavljaju javnosti. Ali, zaista u tome nema interakcije i sve ostaje na nivou informacije, a ne sadržaja kojem smo prisustvovali.

I kada je reč o percepciji, velika je razlika u tome da li gledamo sliku na ekranu ili sedimo u publici.

Pandemija kreira novu realnost i nameće prihvatanje onlajn kulture rada, obrazovanja, predstavljanja umetničkih ostvarenja.

Uporedo s tim, odvija se proces uklanjanja bliskosti u komunikaciji svođenjem kontakata na imejl prepisku, često formalnu i potpuno bezličnu.

Slanje takozvanih cirkularnih pisama, linkova, za koje je svejedno da li su poslati ili ne, jer ih sigurno nećemo doživeti kao da su upućeni nama.

Nekada je i poslovna komunikacija bila personalizovana, a danas svi svima pišu, ali niko se nikome ne obraća.

I privatna prepiska je svedena na nivo linka i emotikona. Umesto telefonskog razgovora, sajber prostorom lete na sve strane sličice, skraćenice ili već gotove rečenice za određene situacije, koje svaki telefon ima.

Pojednostavljenje procesa rada zahaljujući novim tehnologijama je samo prividno, zapravo se dogodilo sasvim suprotno.

Umesto da pošaljete jedan mejl, danas ih šaljete bar deset puta više, a usput i proveravate telefonom da li je sve stiglo. Kad je već tako lako, zašto ne biste pisali ne samo šefu, već i njegovom zameniku i zamenikovom pomoćniku i sekretarici šefa, zamenika i pomoćnika, pa da nešto o tome napišete i kolegi od poverenja, kopi-pejst, pa opet kopi-pejst... ne, ovo ne može na taj način, na kraju više i ne znate kome ste šta sve poslali, hajde sad polako provera kome ste pisali... uh, nešto je greškom otišlo pogrešnoj osobi...

Lakoća komunikacije, nebrojeno mnogo kontakata, malo sadržaja, niko nikog nije video ni čuo, a prošlo je radno vreme.

I u delu dana koji bi trebalo da bude samo naš, nastavlja se bezlična razmena nečega. Ili ničega...

To je jedan od razloga zbog čega neki ljudi stvarno nemaju vremena. Ono što je ranije bio jedan sastanak ili dva, danas je postalo neprestano dopisivanje uz stalne promene nebitnih detalja.

Oni koji nisu iz ove priče iskoristili su sve prednosti i nedostatke nove normalnosti i postavili svoja pravila, odredili prioritete, vremenske kvote za druge, isključili zvuk na mobilnom i posvetili se sebi.

I zaista, ni oni nemaju vremena.

Prijatelj mog tate, advokat u penziji, često govori o vremenu pisaćih mašina i slanja pisama.

Pazilo se na svako slovo prilikom kucanja, za svaki telefonski razgovor pripremane su beleške da se nešto ne propusti i nije bilo zivkanja svaki čas.

Nije problem u tome što danas niko nema vremena, već to što se smanjuje interesovanje za druge.

Kaže mi poznanica koja je zbog korone bila na bolovanju mesec dana da je za to vreme dobila samo dve SMS poruke od ljudi iz svoje kompanije. Niko nije hteo da je uznemirava...

Može se živeti ovako, formalno, uzdržano sa linkovima i emotikonima, sa izgovorima o nedostatku vremena. Stvarno može. A, da li treba.