Strani radnici najčešće stižu iz Jugoistočne Azije – kako u Srbiju privući ljude iz okruženja

Najnoviji podaci Nacionalne službe za zapošljavanje pokazuju da je od početka ove godine izdato nešto više od 16.500 radnih dozvola strancima. Najviše iz Rusije, Kine, Indije, Turske i Nepala. Prošle godine izdato ih je više od 52.000. Kako objašnjavate tu promenu, s obzirom na to da smo prethodnih godina imali trend povećanja? Taj broj dozvola iz 2023. je za oko 50 odsto veći nego 2022, kada je izdato 37.000.

Mi i dalje beležimo trend rasta radnika iz inostranstva u Srbiji. Razumevanje podataka koje ste pomenuli leži u razumevanju statistike od početka ove godine. Dok smo pre podatke crpeli smo od NSZ, danas imamo da ih crpimo iz NSZ, ali i od MUP-a RS. Promenama u zakonu i olakšavanjem uslova da dođete i da radite u Republiku Srbiju, sada MUP vodi svoju odvojenu bazu gde su spojene boravišna i radna dozvola.

Sabiranjem ta dva broja, plus kada na to dodamo MUP-ove baze o radnicima sa Zapadnog Balkana tj. područja Otvorenog Balkana, dolazimo do konačnog broja ljudi koji rade u Srbiji. On će svakako premašiti broj izdatih radnih dozvola od prošle godine.

Dakle, nema promene trenda, samo je drugačija statistika gde iz tri izvora crpimo podatke.

Trendovi takođe pokazuju i da u Srbiju na rad retko emigriraju ljudi iz zemalja regiona. Slika je takva godinama uprkos sličnostima u jeziku koji govore narodi na Balkanu i činjenici da je zapošljavanje olakšano npr. u okviru inicijative Otvoreni Balkan. Zbog čega je to tako?

Na Zapadnom Balkanu postoji jasna podela između srpskog i albanskog korpusa na tržištu rada između koga mobilnost gotovo da ne postoji. Kada pogledamo ceo Zapadni Balkan koji je širi od onoga što danas čini Otvoreni Balkan, imamo ljude koji migriraju – albanski korpus prvenstveno ka Italiji i imamo srpski korpus koji prvenstveno migrira ka Nemačkoj.

Između ta dva dela Zapadnog Balkana migracije su izuzetno male i tu ne možemo u budućnosti crpeti nove radnike za našu ekonomiju i sve veće potrebe.

Šta je glavna barijera? Jezik?

Iako mislimo da su to kulturološke, istorijske, jezičke barijere, one jesu tu, ali primarni razlog je to što neko drugi nudi bolje uslove – Italija albanskom stanoništvu i Nemačka, Austrija i zemlje Skandinavije onom delu stanovništva koje pripada srpskom korpusu tržišta rada. Postoje bolji uslovi koje neki nudi nego što nudimo jedni drugima.

Kako to promeniti? Kako privući radnike iz regiona da dođu da rade u Srbiji?

Veliki potencijal između ova dva korpusa koje smo pomenuli ne postoji, da budemo direktni i iskreni bez lažnih očekivanja. Međutim, da li do unpređenja može doći, može – mobilnošću radne snage i to mobilnošću kako na dnevnom nivou, tako i sezonskim migracijama. Mobilnost podrazumeva da se ljudi kreću.

Potrebno je dalje, veće i još bolje ulaganje u infrastrukturu, pre svega kada govorimo o Republici Srbiji, njeno još bolje povezivanje sa Severnom Makedonijom, Crnom Gorom i Republikom Srpskom. Gledajući podatke odakle govore ti migracioni kontingenti, odakle dolaze radnici kod nas.

Vi zastupate i tezu da će tržište rada odrediti celokupnu perspektivu Zapadnog Balkana. Zašto?

Upravo zbog svega o čemu smo govorili. Imamo evropske integracije, ceo Zapadni Balkan je na tom putu, imamo Berlinski proces koji je stariji od Otvorenog Balkana, ali na kraju krajeva, u dužem vremenskom periodu sve se svede na ekonomske odnose. Koliko god želeli da napravimo i iscrtamo granice s kojima se slažemo i ne slažemo, tržište rada je ipak iscrtalo granice na Zapadnom Balkanu.

Dok se mi bavimo političkim procesima, analizom geopolitičkih dešavanja, tržište rada crta neki svoj put koji će definisati budućnost ovih prostora.

Prošle godine izmenjena su dva zakona kojima se olakšava zapošljavanje stranaca. Time je država na neki način trasirala put i strategiju za zapošljavanje radnika iz inostranstva. Da li je to dovoljno da se zadovolje potrebe tržišta?

U ovom trenutku to zadovoljava potrebe, ali će one biti još veće kako zbog naših demografskih karakteristika i emigracije naših ljudi ka Nemačkoj. Naš zakon je, to je izuzetno pohvalno za Vladu, vrlo fleksibilan i izašao je u susret poslodavcima i potrebama privrede.

Ono što sad preostaje jeste borba poslodavaca za radnike. Odakle ćemo naći taj kontingent – sve upućuje da će to biti iz Jugoistočne Azije, a postavlja se pitanje da li će naši infrastrukturni projekti biti vezani za naše strateške partnere.

Sve dok za te velike projekte potpisujete ugovore sa Kinom, Turskom, Azerbejdžanom, s tim strateškim sporazumima dolaze i njihovi radnici. Postaviće se pitanje, ako prestanu ti projekti, na primer, posle 2027, odakle će dolaziti ljudi.

Do 2027. godine, kada će Beograd biti domaćin izložbe Ekspo, očekuje se početak velikih infrastrukturnih projekata i završetak onih koji su u toku. Hoće li imati ko da to radi i gradi – kakve su vaše projekcije?

Definitivno do 2027. ne da će imati, nego će morati da se to završi. Naš BDP snažno raste i baziran je na građevini, ali posle 2027. se postavlja pitanje kako održivosti tog rasta BDP-a tako i radnika koji će na tim objektima i infrastrukturi raditi. To je ono zbog čega i zabrinjava ovakav model rasta koji bazično sada daje rezultate, ali je zasnovan na građevinarstvu.

Kada očekujete da premašimo 100.000 stranih radnika u Srbiji? Hrvatska je taj broj već prebacila.

Sigurno u finišu Ekspa 2027. Dakle kraj 2026. ili već 2026.