Počinju besplatne psihoterapije za pacijente sa dijagnozom maligniteta krvi

Za pacijente koji se leče na Klinici za hematologiju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije u saradnji sa Udruženjem obolelih od limfoma i hronične limfocitne leukemije organizovaće se grupne psihoterapije koje će biti besplatne.

Obično se najbolje razumeju oni koji dele iste ili slične probleme. Grupe psihološke podrške pacijentima sa dijagnozom maligniteta krvi vodiće psiholog i psihoterapeut Ana Milanović.

Kada počinjete sa terapijama, gde će se održavati, kojim danima, ko od pacijenata može da dođe?

Grupe će krenuti u nekom trenutku u maju, trenutno prikupljamo podatke koji broj pacijenata je zainteresovan, za sada deluje da je to priličan broj pacijenata kojima je, očekivano, potrebna psihološka podrška. Prostor je u centru na Topličnom vencu, održavaćemo grupe dva puta mesečno, i trajaće dva sata.

Svako reaguje na svoj način u kriznim periodima - neko otvoreno traži podršku, a neko se zatvara u sebe, povlači, preživljava sve sam, ne želi da opterećuje porodicu. Kako im u tom slučaju prići i pomoći im da se otvore i prihvate podršku?

Svima je potrebna podrška u tim trenucima, ali nekim ljudima je jako teško da je potraže i lakše im je da se povuku. U tim slučajevima ne treba na silu pokušavati pomoći osobi, ali joj treba kontinuirano davati do znanja 'ja sam tu ako ti trebam, za sve što ti je potrebno možeš mi se obratiti' i prosto biti tu, slušati osobu, pustiti je da ona sama pokrene i u nekom trenutku kaže šta joj treba.

Uvođenje terapije može biti prvo suočavanje sa bolešću. Kako se tada pristupa pacijentu, članu porodice? Šta treba reći u tim razgovorima, kako se ponašati da bismo bili podrška?

Taj momenat je dosta težak, postoji veliki strah od same terapije kod pacijenata, kako će to biti, kako će to uticati na njih, kako će promeniti njihov kvalitet života i u tim trenucima je podrška bližnjih jako važna, posebno što te terapije mogu biti vrlo intenzivne i otežati svakodnevno funkcionisanje tako da je početna pomoć oko nabavke hrane, pomaganje da se oni snađu da što bolje podnesu sve te nuspojave terapije i prosto im biti tu na usluzi kad im je nešto potrebno.

Kako će psihološke terapije izgledati, šta tu mogu da očekuju?

Na tim grupama mogu da očekuju nešto što je jako važno – to deljeno iskustvo, znači prva stvar koju će videti da nisu sami u svemu tome, da ima i drugih ljudi koji imaju te iste probleme i da su to problemi koji su rešivi, na grupama ćemo se baviti kako se nositi sa emocijama koje se javljaju povodom bolesti, šta raditi sa njima, kako se nositi sa mislima, sa nesanicom, sa simptomima depresivnosti, anksioznosti, znači radićemo razne vežbe koje će njima pomoći kako da se nose sa svojim psihološkim problemima koji su prateći i normalni.

Kada smo pod velikim stresom, a teška bolest spada u veliki stres, na skali stresora je na drugom mestu tako da je jako bitno da oni shvate i prihvate da je skroz normalno sve što osećaju, a onda polako korak po korak da se uče kako da se nose sa jakim emocijama i kako da ih preusmere i izmene u nešto što im može biti od koristi i konstruktivno.

Kako, inače, naš zdravstveni sistem stoji sa psihološkom podrškom hematološkim pacijentima, šta po tom pitanju treba preduzeti?

Kao i što je negde očekivano, ne baš najbolje, na Onkologiji na Kliničkom centru postoji psihološka podrška koliko mi je poznato, ali je to nedovoljan broj psihologa i misli da treba imati mnogo više ovih grupa i u različitim ograncima. Mi sad u saradnji sa Kliničkim centrom i Hematološkim odeljenjem i Udruženjem Lipa radimo ovo, ali postoje i drugi maligniteti i potrebno je imati više psihološke podrške i organizovati te grupne seanse sa pacijentima.