Jozef Škulteti spasao od NATO bombi 630 dece iz Srbije – živi dobrota Diane Budisavljević i Oskara Šindlera

Put vodi kroz šumu do hotela “Partizan” na Jankovom Vršku u središnjoj Slovačkoj. Fasada i unutrašnjost su od drvene lamperije iz šezdesetih godina dvadesetog veka. S čipkanim zavesama na prozorima, prava je vremenska kapsula.

U hotelskom restoranu sedi nekoliko ljudi. Među njima je krupniji gospodin. U običnoj majici kratkih rukava, pomalo grubog lica, liči na pripadnika radničke klase. Ni po čemu ne odudara od redovnih gostiju.

“To je vlasnik hotela, Jozef Škulteti”, kaže mi prijatelj Kristijan Obšust, inače arheolog, zamenik direktora Arhiva Vojvodine, na čiji poziv sam se obreo u slovačkim planinama.

"Pomozimo deci koja žive pod bombama"

U početku rezervisan i ćutljiv, Jozef se polako otvara i preda mnom se otkriva izuzetna životna priča. Kažu dobar glas se daleko čuje, a loš još dalje, ali je Jozef izuzetak: glas o skromnom čoveku organizatoru velikih humanitarnih akcija kruži po celoj Slovačkoj, ali tamo gde bi trebalo da se o njemu najviše zna, u Srbiji, taj glas kao da je sasvim utuljen.

„Mnogo je pomogao našoj deci 1999. godine“, kaže mi Kristijan.

„Radio sam u firmi za transport. Često sam dolazio u Srbiju. Tri dana pre bombardovanja bio sam u Vojvodini, a došao sam i na samom početku rata. Videh zabrinuta lica roditelja, čuh teške eksplozije i sirene koje paraju dušu da se u njoj zauvek nastane. Posle mnogo decenija čini mi se da ih i dalje čujem u šumskom miru centralne Slovačke gde živim”, započinje svoju priču Jozef.

“Okupio sam prijatelje koji su se bavili istim poslom i dao im predlog: pomozimo deci koja žive pod bombama. Da barem najmlađima sećanja iz detinjstva ne budu samo sirene, rat, razaranje, strah”, tiho govori Jozef sa puno poštovanja i zahvalnosti svojim prijateljima, vozačima autobusa, koji su se odazvali njegovom pozivu, ali pod uslovom da Jozefov autobus krene prvi, na čelu kolone.

Sedam puta su dolazili u Bački Petrovac i Novi Sad. Na terenu im je pomagala Matica slovačka u Jugoslaviji. Preko njih su razglasili da će primiti svako dete koje im roditelji upute bez obzira na nacionalnost ili veru i staraće se o njemu u Slovačkoj do kraja rata.

Jozef objašnjava da je deci s juga zemlje, recimo iz Niša ili iz Požarevca, bilo teško u ratnom stanju da stignu do Vojvodine. Da bi ostvario svoj humani plan, Jozef je morao da organizuje dostavljanje nafte u zemlju pod bombama i sankcijama, koju je onda delio besplatno roditeljima širom Srbije da bi dovezli decu do Novog Sada i Bačkog Petrovca, gde su ih čekali autobusi Škultetija i njegovih prijatelja koji su ih odveli do Slovačke.

“Angažovali smo lekare i psihijatre da budu s mališanima dežurni dvadeset i četiri sata. Za decu je veoma stresno razdvajanje od najbližih koje ostavljaju pod bombama. Kada smo ih doveli u hotel u Slovačkoj čiji sam vlasnik, tri dana su bili kod mene da bi se navikli na novu sredinu pod nadzorom stručnjaka. U međuvremenu smo organizovali porodice širom Slovačke da ih prime u svoje domove i porodice. Mnogo nam je pomogla luteranska crkva u Bratislavi. Kasnije se ovoj akciji pridružila i jugoslovenska ambasada. Po mojoj evidenciji tokom rata smo se starali o 531 detetu, mada Matica Slovačka tvrdi da ih je bilo stotinak više – 630”, kaže u dahu Jozef i dočarava olakšanje koje je osetio kada je završena NATO agresija.

Plašio se da će deca dugo biti razdvojena od roditelja. Bio je spreman da im pomogne da se školuju i da izgrade svoj život u Evropi, ali za to, na sreću, nije bilo potrebe.

Posle svega nekoliko meseci u njegovom hotelu su se okupili mališani rasuti po porodicama širom Slovačke. Autobusima su vraćeni u Srbiju.

“Ne mogu da opišem koliko mi znači dečja radost kojoj sam tad bio svedok. Mnogi nikada pre toga nisu bili u inostranstvu. Umesto rata i sirena, omogućili smo mališanima jedan lep izlet, stekli su nove prijatelje i naučili nešto novo”, priča sa zadovoljstvom Jozef.

Začuđen da za ovu humanitarnu akciju u Srbiji danas niko ne zna, upitah ga da li je ikada dobio orden ili bilo kakvu nagradu.

“Usred rata 1999. godine ponudili su da mi Milošević uruči orden. To što smo mi učinili, to je čovečnost, ništa više. Bilo bi nepošteno da jedini dobijem nagradu, a cela akcija bi bila nemoguća bez angažovanja velikog broja ljudi. Bilo je šofera autobusa koji su se odrekli svojih dnevnica, rizikovali živote pod bombama da izvuku decu preko granice... Kako ja jedini da primim orden? Predložio sam da umesto dodele ordena predsednik Srbije organizuje večeru za glavne organizatore akcije, da nas sve okupi u Beogradu. Umesto razmevanja, dobili smo – zaborav. Niko nije dobio čak ni zahvalnicu, a bilo je izuzetno požrtvovanih kolega koji su mnogo rizikovali prelazeći mostove usred bombardovanja. Nije zahvalnost neophodna, nije bila ni očekivana, ali bi bilo normalna”, razmišlja naglas Jozef dvadeset i pet godina od ovog humanog čina i navodi imena organizatora koji više nisu među živima.

"Verujemo u dobro u čoveku!"

Na Uskrs 2023. godine u Kisaču okupilo se šezdesetoro odraslih ljudi – nekadašnje dece sklonjene na bezbedno u ratnom vihoru u Slovačku pod Jozefovo okrilje.

“Mi smo se rukovodili rečima slovačkog političara, glavne ličnosti Praškog proleća, Aleksandra Dupčeka: 'Verujemo u dobro u čoveku'“, kaže Jozef.

Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat uručilo je nagradu Jozefu Škultetiju povodom 25. godina NATO bombardovanja “za iskazano dobročinstvo i pomoć Srbiji u najtežim trenucima, za nesebičnu podršku onima kojima je pomoć bila najpotrebnija, za razvijanje prijateljstva među narodima” i podneće inicijativu Kancelariji za ordene predsednika Republike Srbije za odlikovanje Škultetija i organizatora humanitarne akcije pomoći deci iz tadašnje Jugoslavije.

Jozef Škulteti – čovek s nogama na zemlji

„Potičem iz siromašne porodice. Bio sam najstariji među petoro dece. Radio sam kao sluga kod bogatih ljudi da bismo svi mogli da preživimo.

Moja baka je odlazila u crkvu zajedno sa tetkom Aleksandra Dupčeka. Došlo je vreme moje prve pričesti. To je važan dan u životu slovačkog dečaka. Godinu dana sam radio da zaradim za novo odelo. Novca nije bilo i za košulju. Moja baka je zamolila tetku Aleksandra Dupčeka da zamoli dobrostojećeg sestrića da mi pomognu. Ubrzo su stigle na poklon dve košulje i kravata. Kasnije mi je Dupček rekao da mi je pomogao jer mu se dopalo to što je video da sam vredan.

Tad sam se zavetovao da ću kad odrastem pomagati drugima. Uživam u humanitarnom radu. Doživotno ispunjavam obećanje koje sam kao dete dao – sebi”, priča mi Jozef Škulteti u restoranu svog hotela dok nas pićem služi vitka hitra tinejdžerka.

“To mi je unuka. Sad je upisala medicinu. Radi kod dede da zaradi džeparac.”

Unuka čoveka koji je vlasnik trospratnog hotela sa trideset i tri sobe, restoranom i kongresnom salom, te velikog imanja, sigurno da ne mora da služi goste pićem. Ili baš mora? Od stare slave i “starog” novca još niko nije izgradio dobar karakter.

Škultetiju je važno da njegovi potomci znaju kakav je život običnih ljudi.

“Treba ostati nogama na zemlji. Treba – biti čovek! A to se uči radom”, kaže deda Škulteti pa dodaje, pred unukom koja nas služi: “Nije problem da deca dobiju šta god požele, ali moraju da cene to što imaju, da nauče kako se novac zarađuje, da razumeju druge koji nemaju.”

Jozef je veći deo života radio u transportnim preduzećima. Doktorirao je pravo, a jedno vreme je radio i u policiji. Siromašni dečak koji nije mogao da priušti košulju, sada upravlja zamašnom imovinom. Jedan je od bogatijih ljudi u Slovačkoj.

“Ceo život sam se trudio da izbegnem pohlepu. Stalno se podsećam: dovde možeš, dalje nemoj... Teška je to unutrašnja borba, u kojoj su mnogi sebe izgubili”.

Ukrajinske izbeglice u Jozefovom hotelu

Sada je u toku rat sa Ukrajinom i Jozef Škulteti je odlučio da primi ukrajinske izbeglice u svoj hotel. Čak šezdesetoro majki sa decom je u jednom trenutku pronašlo svoj dom u njegovom hotelu, a kada sam mu ja bio u poseti, avgusta 2023. godine, bilo ih je tridesetak.

U Drugom svetskom ratu u partizanima su učestvovali Jozefovi deda i otac. On o tome ne želi da priča. Kaže, o tome je nerado pričao i njegov otac. Ali Jozefov brat, Pavel, otkriva mi porodične nedaće:

„Oca i dedu su zatočili ukrajinski nacisti, banderovci. Strašno su ih mučili i tukli. Predali su ih gestapovcima.“

„Da li je moguće da među izbeglicama koje ste primili pod svoj krov ima i neobanderovaca ili potomaka banderovaca?“, usudih se da pitam Jozefa zatečen pred onim što nazivamo "igrom slučaja" ali i poigravanjem istorije: dobro i zlo u vekovnom plesu se smenjuju ili, kako kaže Škulteti, kako bi se drugačije i moglo živeti? Zloba na zlobu unuštila bi planetu.

„Moguće, ali to su žene i deca i to nije važno. Svima želimo dobro“, kaže Jozef tiho, kao da je postiđen što sam saznao da pomaže i onima kojima bi većina ljudi na njegovom mestu samo okrenula leđa.

Prijateljstvo sa Aleksandrom Dupčekom

Košulja Aleksandra Dupčeka (1921–1992), a zatim i prijateljstvo sa ovim slovačkim političarem, promenili su život Jozefu Škultetiju.

Dupček je pod sloganom „Socijalizam sa ljudskim licem“ pokrenuo čuveno Praško proleće. Ukinuo je cenzuru medija, liberalizovao je društvo.

„U Hotelu Partizan u kojem sedimo poslednji put sam se video sa Aleksandrom Dupčekom 1992. godine na proslavi Slovačkog nacionalnog (partizanskog) ustanka. Dupček se borio u partizanskim jedinicama u ovim šumama. Rođeni brat mu je tad poginuo, a on je dva puta bio ranjen. Lečila ga je požrtvovana Anička Ulična, koja će mu kasnije postati supruga", priča mi Jozef.

Hotel je bio otvaren samo za obeležavanje godišnjice, inače je već dve godine bio pod ključem i stavljen na prodaju.

Sa Dupčekom je, kaže Jozef, planirao da hotel zajedno kupe i da od njega naprave humanitarno-mermorijalni centar koji će okupljati volontere, humanitarce, čuvati pamćenje na pale saborce...

"Družili smo se tih dana dugo, bili smo u njegovoj rodnoj kući koja je nedaleko odavde. Dva dana posle toga je poginuo u (sumnjivoj) saobraćajnoj nesreći”, priča mi Jozef i pokazuje medalje sa likom Aleksandra Dupčeka.

Udruženje koje je osnovao ove medalje dodeljuje istaknutim humanitarcima u Slovačkoj i svetu.

“Posle Dupčeka više nijednog političara nisu interesovale humanitarne aktivnosti. Otišli su u nepovrat naši snovi. Tek 1994. godine sakupio sam dovoljno sredstava i priuštio sam da sâm kupim ceo hotel. Pokušao sam da ostvarim naše zajedničke snove...”

Humanitarni rad

Znatiželjan sam da čujem koje su sve akcije organizovali. Jozef mi priča o užasnoj ekonomskoj krizi koja je nastala posle pada komunizma kada je najteže bilo penzionerima.

“Većinom su to bili živi mrtvaci. Čovek koji je tad navršio sedamdeset godina, mogao je samo da čeka smrt. Penzije su bile male, sve je bilo teško dostupno. Mi smo im organizovali aktivnosti, razgovore o knjigama i programe koje su stotinama ljudi ulepšale život. Bavili smo se i programima za decu sa mentalnim poremećajima. Kada su ukinuli narodnu odbranu, mi smo preuzeli na sebe obrazovanje dece o elementarnom snalaženju u prirodi, pružanju prve pomoći i drugih važnih veština. Pomagali smo ljudima na margini, sa kojima niko ne želi da radi, koji ne postoje za institucije”, priča Jozef i ističe projekat za pomoć epileptičarima.

“Šezdesetoro bolesnika smo besplatno primili u hotel na tri nedelje. Kada epileptičar dobije napad događa se da padne i prolaznici misle da je alkoholičar. Ljudi im tad nerado prilaze, pa se događalo da preminu iako bi im život spasilo samo da ih neko okrene na bok, da spreči davljenje jezikom. Označili smo ih specijalnim oznakama na rukama i o tome obavestili javnost, kako bi ih ljudi prepoznavali.”

Škulteti je organizovao mnogo takvih projekata. Promenio je živote hiljadama ljudi, a poneki je i spasao.

Začuđen sam što sedimo u hotelu “Partizan” koji nije promenio naziv ni izgled duže od pola veka. Jozef je lako mogao da na ovoj atraktivnoj lokaciji stari hotel pretvori u moderno mondensko izletište koje bi mu donelo još po neki milion evra godišnje.

Hotel s portretom Lenjina

"Ne želim da stari ambijent upropastim. Sagrađen je sa dušom na čistom vazduhu na 544 metra visine kao planinarski hotel i želim da tako ostane“, kaže Jozef o jedinom autentičnom hotelu u ovom delu Evrope koji je ostao netaknut kakav je bio u jeku komunističke vlasti. Jozef je sve zadržao kako je zatekao – od recepcije do prozora, tankih drvenih letvica koje prekrivaju fasadu, sve hodnike i zidove soba. Sveža voda dolazi iz hotelskih arteških bunara dubine skoro dvesta metara.

Jedan radnik u hotelu mi se poverava: „Bili smo ubacili velnes. Dolazilo je mnogo turista, posla je bilo i noću i danju… Ali vlasniku se činilo da hotel gubi dušu sa tolikom gungulom, i moram priznati da je bio u pravu. Tad je naredio da se izbace velnes i džakuzi“.

Industrija turizma ovde neće naći svoju masovnost, ali prirodnih lepota, čudesa prošlosti i čovečnosti ima napretek.

Pored hotela nalazi se neobičano pravougaono belo zdanje nalik kasarni.

„To je u Drugom svetskom ratu bila baraka sabirnog koncentracionog logora za Jevreje koja je sa druge lokacije ovde prebačena“, objašnjava mi Kristijan Obšust, pa nastavlja sa pričom: „Ne tako davne 1994. godine planirano je da se baraka sruši, bila je već trošna. Jozef joj je napravio novi krov i spasao ju je. No ispod krova zadržao je originalnu drvenu konstrukciju i sve unutra je autentično.”

Teško je poverovati sopstvenim očima: na čeonom zidu iznad bine stoji ogroman portret Lenjina, a na svakom preseku kosog plafona iscrtane su scene partizanskih borbi i petokrake. Kod bine su veliki panoi za Prvi maj i obeležavanje 65. godina od Oktobarske revolucije (1983. godina).

Ušao sam u vremeplov, samo još očekujem da se pojavi generalni sekretar CK. Uto mi prilazi ministar odbrane u vladi nekadašnje Čehoslovačke, i on drži govor, kao da je tek stupio na dužnost...

„Sala je imala razne namene, u njoj su bili smešteni radnici lokalne fabrike, bila je bioskop i kulturni centar“, kaže mi Kristijan dok mi pokazuje plakate socijalističkih filmova prikazanih pre pola veka koji uredno stoje kod nekadašnje biletarnice. Čak su i oznake na vratima nepromenjene, a unutra se uselila pokoja ptičica iz guste šume koja okružuje ceo hotelski kompleks.

U ovim šumama se borilo hiljadu i šeststo pripadnika partizanske jedinice Janka Žiške. U bunkerima u neposrednoj blizini hotela mnogo boraca je živo spaljeno, pošto su odbili da se predaju nacistima.

Poneki bunker je još ostao sačuvan i dva sam posetio. To je jedno od najznačajnijih mesta u Slovačkoj iz Drugog svetskog rata. Preživeli su posle rata želeli da naprave memorijal palim saborcima. Pre podizanja petnaest metara visokog spomenika sa kosturnicom, ova baraka je oslikana partizanskim muralima.

Privatizacija ne sme da ugrozi kulturna dobra

“Ne smeju u privatizaciji da nestaju kulturna dobra, mora da postoji mehanizam kontrole”, reče mi odsečno Škulteti, a sam je dao najbolji uzor kako pojedinac može da reaguje kad država zakaže.

Pored obližnjeg spomenika svake godine se obeležava godišnjica podizanja Slovačkog nacionalnog ustanka. Tokom postojanja Čehoslovačke to je bio datum koji je obeležavala cela zemlja, a ovde su organizovane velike svečanosti. Po pet dana su besedili ratni veterani, održavani su edukativni kampovi i svečani programi. No, raspadom zemlje, sve se to promenilo. Škultetiju nije prijalo zaboravljanje zasluga boraca protiv fašizma, među kojima je bio i njegov otac, i to na pragu njegovog doma.

Kada niko više nije dolazio da obeleži značajnu godišnjicu, Škulteti je započeo sa sopstvenom organizacijom.

“Želeli smo da dovodimo folklorne grupe iz cele zemlje da na taj datum ovde izvode programe. U početku sam im skupo plaćao honorare, nisu bili svesni zašto uopšte dolaze. Za proteklih dvadesetak godina mnogo se toga promenilo – sada postoji svest da je važno da održimo tradiciju i odamo počast herojima i čast im je što učestvuju. Ja im sad samo plaćam putne troškove i hranu i na stotine ljudi iz cele zemlje autobusima, automobilima i motorima dolazi na svečani program.”

Već nekoliko godina redovno dolaze i predstavnici Republike Srbije. Najčešći gosti su iz Arhiva Vojvodine predvođenog direktorom Nebojšom Kuzmanovićem. Vijore se sovjetske zastave, na reverima se nose sovjetske značke i ratna znamenja, a nad grobnicom Škulteti i predstavnici različitih udruženja drže počasne govore. Među govornicima ovoga puta našao se i moj prijatelj iz Novog Sada Kristijan.

Škulteti je još dobrih tragova ostavio i u Srbiji. Jedan je od inicijatora obnove spomenika u Kragujevcu austrijskog Trenčanskom puku sastavljenom većinom od Slovaka koji je usred Prvog svetskog rata organizovao pobunu i stao na stranu Srba, zbog čega su streljana četrdeset i četiri pripadnika puka.

Čovek kao resurs

“Za kratko vreme nakotilo se mnogo zla. Nestalo je empatije. Bogati i uticajni ljudi ne pomažu ugroženim sugrađanima. Vrednog čoveka posmatraju kao resurs koji treba iskoristiti, iz radnika iscrpe životne sokove. Cenim kapitalizam, ali samo kada se ne zaboravljaju ljudi koji doprinose kapitalu”, govori Škulteti svoje ekonomsko-političke stavovima, uvek dajući primer svog komšije i prijatelja Aleksandra Dupčeka kao političara kojem je opšti interes uvek bio ispred ličnog.

Desetine autobusa skupilo se ispred hotela na obeležavanju godišnjice Slovačkog nacionalnog ustanka, što je bio povod i mog dolaska u Hotel "Partizan". Iznenađenje nije bilo malo kada sam ušao u salu nekadašnjeg logora-bioskopa i kada me je Škulteti izveo na binu da pozdravim stotine okupljenih u ime Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat.

Iza mene sve nadgleda ogroman portret Lenjina, nastao na likovnoj koloniji pre petnaestak godina. Ispred mene uzbuđene narodne mase. Svud okolo murali sa petokrakama i partizanima koji raznose neprijatelje u vazduh. Treba nešto pametno reći.

“Proleteri svih zemalja, ujedinite se!”, činilo mi se da bi okupljeni narod dovelo do ekstaze, ali sam se ipak suzdržao, odolevši trenutku koji se pruža jednom u životu.

"Hvala bogu na tehnologiji!"

Lokalni političar kojem će Škulteti tog dana uručiti jednu nagradu, prebledeo je kada je ušao u salu.

“Ako primim nagradu ispod Lenjinove slike, moja karijera će biti završena...”

Posle sat vremena smo sedeli za istim stolom na ručku, pa ga upitah:

“Primi li nagradu ispod Lenjinove slike?”

“Primih.”

“Pa šta ćeš sad?”

“Ništa. Isekli smo Lenjina sa fotografije, hvala bogu na tehnologiji”.

Tek tada spazih da mnoštvo posetilaca tapka po telefonima, baveći se istom rabotom – digitalnim brisanjem Lenjina sa zida.

Posle ručka smo se vratili u salu u kojoj je nastalo pravo narodno veselje. Zaigraše starije dame u širokim slovačkim nošnjama. Rumene se bucmasta lica, vrte se duge crno-bele haljine, poskakuje i staro i mlado, uz razdraganu ciku Lenjin sa zida kao da se smeši, kao da nam poručuje: džabe me brišete! Stigli su i ruski bajkeri, pa i oni đuskaju, a u jednom trenutku se latiše i harmonike, obučeni u masne crne rokerske jakne.

Sa strane stoji vojni oklopni transporter. Izgleda kao tek pristigao sa fronta, zajedno sa još nekoliko rashodovanih vojnih vozila.

„Škulteti s njim nekada šumskim putevima odlazi lov. Sledeći put će imati više vremena, pa će nas provozati, a možda nam dozvoli da i mi sednemo za volan“, kaže mi Kristijan. Dogovaramo sa Škultetijem neobičnu vožnju koja će zasigurno učiniti da se osećamo kao da smo na ratištu u nekom udaljenom dobu, kad spazih još jedan objekat sa strane.

“A šta je u ovoj zgradi?”, upitah.

“Izbeglice iz Ukrajine”, reče mi Kristijan.

Kako je Škulteti na malom prostoru spojio evropske političare sa Lenjinom, ruske bajkere sa harmonikom i ukrajinskim izbeglicama, partizansku borbu i tradicionalni folklor, ostaje nam samo da se divimo. Mnogima tu nije bilo najprijatnije sa neistomišljenicima u neposrednoj blizini, bili smo svedoci oštrog huškanja među Rusima i Ukrajincima, ali tolerancija i poštovanje vladaju svuda gde Škulteti drži komandu.

Na spomen-obeležju Jankov vršok i sve nas obuhvatio je beskrajan mir prirode i duše jednog Slovaka koji se uzdigao nad svim nedaćama ovog sveta kao uzor i živi spomenik poštenju i čovečnosti. Sutradan sam se uputio ka Srbiji, odlučan da priču o njemu ispričam u Srbiji.