Bombe, otmice i ubistva – kako je izgledao život Srba u Prištini 1999. godine

Navršava se 25 godina od početka NATO agresije. Procenjeno je da je poginulo oko 2.500 civila, među njima 89 dece, a ranjeno oko 6.000 osoba. Dušan Čelić je tada živeo u Prištini i u razgovoru za RTS kaže da niko nije očekivao bombardovanje jer su verovali da nikome ništa nažao nisu učinili. Detonacije su odjekivale nekoliko stotina metara od našeg stana, prisetio se Dušan Čelić. Tu 1999. godinu obeležio je i nestanak njegovog brata Ivana, koji je otet i ubijen svega nekoliko dana od potpisivanja Kumanovskog sporazuma.

Profesor građanskog prava dr Dušan Čelić sa Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, živeo je u Prištini kada je 24. marta počelo NATO bombardovanje.

“Mi koji smo živeli u Prištini znamo da rat nije tada počeo. Počeo je više od godinu dana pre toga. Do nas su stizale užasne vesti o zločinima nad pripadnicima srpskog naroda na Kosovoj Metohiji, a i u samom gradu u Prištini je postojala jedna vrsta tenzije. Bilo je puno nasilnih događaja, bačena bomba u nekom srpskom kafiću, povremena nestašica pojedinih prehrambenih proizvoda“, prisetio je Dušan Čelić.

Ipak, budući da su verovali da nikom ništa nažao nisu učinili, NATO agresija ih je iznenadila.

“Bio sam zajedno sa mojom porodicom u stanu, i čuli smo detonacije koje nisu bile blizu centra grada, ali su se jasno čule te večeri. Vrlo brzo smo saznali da je bombardovan aerodrom Salatina te večeri, ali veoma brzo, nekoliko dana nakon toga, bombardovan je i centar Prištine, užasno bombardovanje smo preživeli“, priča profesor Čelić.

Bombardovana je pošta, centar grada u blizini Grand hotela, a detonacije su se čule čitave noći.

“To iskustvo je zaista bilo užasno jer se događalo nekoliko stotina metara od stana u kome smo živeli“, dodao je Čelić.

Brat Dušana Čelića otet i ubijen

Njegov brat je otet juna 1999. godine, neposredno nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i donošenja rezolucije 1244.

“Dva dana nakon potpisivanja sporazuma i donošenja rezolucije 1244, ušle su trupe NATO pakta, britanski i američki KFOR, na tenkovima NATO pakta koji su ušli u centar grada, bukvalno su bili i vojnici i teroristi tzv. UČK. To neformalno savezništvo se nije ni krilo, bilo je potpuno otvoreno, jasno. I tih dana je krenuo lov na Srbe u Prištini i širom pokrajine“, rekao je Čelić.

Srbe su, kaže, lovili i u stanovima i na ulicama, na radnim mestima.

“Moj brat je nestao 14. juna kad je krenuo na posao i od tog dana mi ga, nažalost, više nismo videli živoga. Pokušali smo da organizujemo nekakvu potragu u gradu i doživeli vrlo neprijatne iskustvo od strane britanskog KFOR-a“, rekao je Čelić.

Nakon pet godina dobili su obaveštenje od Unmika da su identifikovani njegovi posmrtni ostaci.

“On je pronađen u jednoj grobnici nadomak Prištine u kojoj su bili srpski leševi, ako tako mogu da kažem, srpske žrtve. Prema obdukcionim nalazima Ivan je bio pogubljen, streljan, ruke su mu bile žicom vezane iza leđa“, naveo je Dušan Čelić.

Nada da će do pravde ipak doći

Ipak, smatra da za razliku od mnogih koji nisu uspeli da sahrane svoje bližnje, imaju neku vrstu olakšanja.

“Osetili smo neku vrstu olakšanja jer smo mogli da smirimo posmrtne ostatke, da umirimo kosti našeg brata, da ga sahranimo onako kako to dolikuje čovečjem biću. Ja se sećam kada smo preuzimali njegove postmrtne ostatke, oficir Unmika je hladno rekao da je slučaj završen, a ja sam mu rekao - ne, slučaj je ovog časa otvoren, jer mi očekujemo zadovoljenje pravde“, ispričao je Čelić.

Iako sada to, kaže, zvuči idealistički, on gaji zrno nade da će do pravde doći.

“Istorijski tokovi su možda sada takvi kako jesu, ali nikada nisu bili jednoznačni, oni će se menjati. Mi moramo sačuvati i u ovim trenucima osećanje za pravdu, sačuvati to zrno iz koga će verovatno nići zadovoljenje pravde“, rekao je Dušan Čelić.