Socijalna radnica o propustima u slučaju devojčice u Mirijevu – svi su morali da reaguju, a nije niko

Slučaj devojčice koju je otac držao zatočenu u stanu u Mirijevu, po ko zna koji put pokrenuo je pitanje odgovornosti i efikasnosti sistema. Gde su napravljene greške i propusti i šta treba menjati u sistemu da se crna statistika porodičnog nasilja smanji?

Socijalna radnica i predsednica Asocijacije socijalnih radnika Ružica Jelisavac rekla je u Dnevniku RTS-a da su svi zakazali, i ne samo u tom slučaju, nego nažalost u svim drugim za koje se saznaje iz medija, a slučajeva ima mnogo više nego što se u javnosti objavi.

Nažalost, ističe, i u slučaju devojčice u Mirijevu nije bilo adekvatne zaštite deteta i svi iz sistema države su morali drugačije da reaguju.

"Centar za socijalni rad je odgovoran, ali ima najmanju moć"

"Krenuću od propusta koji je napravio Centar za socijalni rad kao organ starateljstva. Ali imam potrebu da naglasim i pored svih tih glasnih povika na Centar za socijalni rad, kad god dogodi i sazna tako nešto, centar je podjednako odgovoran, kao i svi ostali u sistemu, s tim što ima i najmanju moć. Tako da je pitanje da li je podjednako odgovoran kao i drugi sistemi - kao policija, pravosuđe, tužioci, sudovi, školstvo, zdravstvo", ukazuje Jelisavac.

I školstvo i zdravstvo imaju obavezu da obaveste Centar 

Kako, upitala je Jelisavac, niko nije znao za to dete, da li je imalo zdravstveni karton, da li su zdravstveni radnici imali uvid, da li je dete dobijalo vakcinu, da li su upućivali neki poziv roditeljima.

"Drugo, obrazovni sistem, dete ne dolazi u školu, pa gde je tu odgovornost nekoga da vidi šta je sa tim detetom? I jedni i drugi imaju obavezu u slučaju da imaju sumnju da deteta nema, možda mu se nešto loše događa, da obaveste Centar za socijalni rad, pošto je to organ starateljstva, znači da ima javna ovlašćenja i može da uradi ono što ova dva sistema ne mogu, a to je da preduzme mere u njegovoj zaštiti", navodi Jelisavac.

Sud se oslanja na veštake, odlučili drugačije od Centra za socijalni rad

Centar za socijalni rad je, ističe, preduzimao mere i nakon gubitka majke doneli su meru izdvajanja iz takvog okruženja, jer su procenili da detetu nije dobro da ostane samo sa jednim roditeljem, smatrali su ga nekompetentnim.

Odluka suda, međutim, bila je drugačija u odnosu na odluku Centra za socijalni rad.

"Sud uvek koristi veštake u daljoj proceni, odnosno donošenju rešenja da li će nekoga lišiti roditeljskog prava ili ne. U slučaju da ovakav roditelj nije lišen roditeljskog prava, sva odgovornost je na veštacima. Veštaci su uvek iz delokruga rada psihijatara, neuropsihijatara. Oni su uvek ti koji imaju zakonsku obavezu, i imaju pravo i stručnost, da mogu da procene kako neko funkcioniše, odnosno da li funkcioniše, da li ima nekih patoloških oblika, da li funkcioniše na uobičajeni način", navodi Jelisavac.

"Veštaci ne treba da se oslanjaju samo na intervjue, već i na nalaze centara za socijalni rad"

U ovom slučaju i u raznim drugim situacijama koje su se takođe završavale tragično i po decu i supruge, dodaje ona, nalazi veštaka su bili takvi da su oni podobni.

Ubuduće, naglašava, veštaci bi trebalo da procenjuju ne samo na osnovu tih intervjua i uvida u spise, u lečenje, već bi morali malo da se oslone i na nalaze centara za socijalni rad, jer oni uvek imaju dugogodišnje praćenje načina postupanja tog roditelja u čiju se kompetentnost sumnja.

"Možda, kada bi bilo malo više zajedničke saradnje, došli bi do zajedničke odluke da za dete taj otac nije podoban", smatra Jelisavac.

"Dete je moralo da bude praćeno od strane Centra, videlo se da je životno ugroženo"

Ipak, centar za socijalni rad kao organ starateljstva ima obavezu da uloži prigovor ako se ne slaže sa takvim nalazom.

"Dete koje se već nalazi u takvim uslovima života, u kojima su visoki rizici po bezbednost, videli smo da je ono životno ugroženo, tom detetu nisu bile zadovoljene ni osnovne životne potrebe, životno je bilo ugroženo, moralo je da bude praćeno od strane centra, bar u nekim periodičnim intervalima, odnosno svakako morali su da budu planirani i kontakti sa detetom i sa porodicom", kaže Jelisavac.

Šta je trebalo da se dogodi po dolasku policije

Jelisavac je objasnila da su prijave policiji, kojoj je bilo javljano da se iz tog stana čuju neki neobični zvuci, morale da budu razmotrene od strane grupa za koordinaciju, čiji su stalni članovi predstavnici centra za socijalni rad, policije i tužilaštva.

"Trebalo je da se primeni zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Zakon kaže da se na zaštiti žrtava nasilja radi koordinirano i istovremeno, gde su učesnici iz više sistema, a to su centar za socijalni rad, policija, tužilaštvo, pravosuđe, zdravstvo, škola. Stalni članovi tih grupa za koordinaciju, koja mora po zakonu da se održava dva puta mesečno, jesu centri, policija i tužilaštvo, s tim što je rukovodilac tih grupa tužilac. Dakle, na svaku tu prijavu, bila anonimna, bila direktna od strane neke osobe, moralo je da se ide na grupu. Dakle, nema mogućnosti da se subjektivnom procenom odluči da li to treba da ide na grupu. Kada se dođe na grupu, onda se zajednički odluči šta se dalje radi sa tom prijavom", objašnjava Jelisavac.

Sledeći korak, dodaje, ako ima elemenata, jeste sankcionisanje nasilja, dakle zatvaranje nasilnika, a ne ostavljanje mogućnosti da nastavlja to nasilje.

"Na kraju krajeva, i komšije su na kraju odustale. Verovatno su se plašili za svoju sigurnost. Svi smo morali da reagujemo, a niko nije reagovao", zaključuje predsednica Asocijacije socijalnih radnika.