Pravda za Bojana

Mladić iz Kragujevca, kao redovni vojnik nekadašnje JNA, umro je u najtežim mukama u zloglasnom splitskom zatvoru "Lora" gde je smešten posle zarobljavanja, a tek nedavno Županijsko tužilaštvo podiglo je optužnice protiv njegovih mučitelja.

Bojan bi danas imao 35 godina. Ovih dana proslavio bi sa svojom porodicom krsnu slavu svetog Jovana. Nije stigao da se oženi. Tek je bio završio srednju školu, još se igrao, družio... Voleo je muziku, imao je veliku kolekciju stripova...

U januaru 1992. godine otišao na odsluženje vojnog roka u Prištinu, u tenkovske jedinice. Ispratili su ga majka Ilinka, otac  Miroslav i braća Dejan i Danijel.

Sada, 17 godina od Bojanove smrti, hrvatsko tužilaštvo traži pravdu za mladića iz Kragujevca kome su kosti pronađene tek 12 godina nakon ubistva, nedaleko od Duvna.

Naime, Županijsko tužilaštvo u Splitu početkom 2009. godine podiglo  je optužnicu protiv mučitelja iz hrvatskog vojnog logora "Lore" koji su se brutalno iživljavali nad osamnaestogodišnjim vojnikom JNA iz Kragujevca

Reč je o  petorici bivših hrvatskih vojnih policajaca pripadnika "72. bojne", a odgovaraće zbog ratnih zločina počinjenih nad zarobljenim Srbima u vojnom zatvoru "Lora" tokom 1992. godine.

Ovaj slučaj nazvan je "Lora 2", jer su optuženi sa još trojicom kolega iz stražarske službe ovog zloglasnog zatvora već osuđeni na šest do osam godina zatvora zbog mučenja i ubistava zatočenih u "Lori" - konkretno zbog ubistva civila Gojka Bulovića i Nenada Kneževića i mučenje većeg broja zarobljenih Srba.

Poslednja razglednica

Ponovo će se, dakle, na optuženičkoj klupi naći već osuđeni vojni policajci: bivši komandant zatvora Tomislav Duić (40), njegov zamenik Tonči Vrkić (49) i stražari Emilio Bungur (49), Ante Gudić (38) i Anđelko Botić (41). Duić, koji je osuđen na osam godina zatvora, i Bungur na šest godina, još se nalaze u bekstvu i čeka ih izdržavanje već izrečenih kazni.

U Lori je, iako pre toga teško ranjen, strašno mučen danima, dok na kraju, pod najtežim mukama, nije preminuo. Umro je u neopisivim mukama. Ne znamo tačan datum smrti, znamo samo da je bila sredina ili kraj juna. A rođen je 22. juna 1973. godine, počinje priču najmlađi Bojanov brat Danijel Vesović.

Bojan je na odsluženje vojnog roka otišao 16. januara 1992. godine. Bio je tenkista, a  služio je na aerodromu Slatina kod Prištine.

Tek što je položio zakletvu, ni celu vojnu obuku još nije bio završio, njegova jedinica poslata je u Bosnu,  gde je već besneo rat. U cik zore, 22. aprila, tačno u četiri sata, dvadesetak vojnika tenkista je podignuto i naređeno im je da krenu na sever. Dobili su zadatak da odu, najpre u Knin, a odatle na aerodrom Udbine, da ga štite od napada hrvatskih paravojnih jedinica.

U Udbinama se ispostavilo da je aerodrom napušten - tamo nije bilo nikoga. Odatle je jedinica povučena u Čelebić.

Iz Čelebića Bojan se poslednji put javio porodici. Razglednica koju im je poslao ujedno je i poslednja vest koju su od njega dobili. U tom bosanskom mestu, došlo je do prestrojavanja u jedinici. Pola vojnika iz prištinske kasarne ostalo je u Čelebiću, a pola je otišlo na drugi položaj.

Zna se da je Bojan ostao u Čelebiću, koji su već napadale hrvatske paravojne snage. Praštalo je na svakom koraku!

JNA je odgovorila i na Livanjskom polju započeo je okršaj između jugoslovenske vojske i hrvatskih jedinica.

Bojan je tada ranjen u preponskom delu, sa leve strane, u slabine ispod rebara, malo iznad kuka. Rana nije bila opasna po život. Tako ranjen zarobljen je sa još desetak vojnika.

Sve to događalo 2. maja 1992. godine, samo deset dana od kada je Bojanova jedinica napustila Prištinu i Srbiju.

Zarobljeni vojnici tada su potrpani u civilne kamione, a pošto nisu imali dovoljan broj zatvora, Hrvati su po dvojicu-trojicu vojnika stavljali u zatvore na raznim „poverljivim" mestima. Tako je Bojan stigao u zloglasnu "Loru" u Splitu.

Stravična mučenja

Bio je još dete i nikome ništa nije učinio. Bio je redovan vojnik, nije bio dobrovoljac. Samo redovan vojnik, kaže brat Danijel.

Opisi svedoka o mučenju zarobljenih vojnika toliko su strašni da čovek teško može da poveruje da jedno ljudsko biće to može napraviti drugome. Ipak, da se nije pisalo o ovom zločinu verovatno bi krvnici ostali nekažnjeni.

Bojana su, kako su kasnije svedočili njegovi zatvoreni drugovi, tukli po rani. Pošto nije dobijao lekarsku negu, rana je rasla, mučitelji su nastavili da ga zlostavljaju i mesec dana kasnije, krajem juna, od povreda zadobijenih u zatvoru Bojan je umro, priča Danijel Vesović.

Teško je čak i opisati kroz šta je sve ovaj mladić prošao za nekoliko nedelja.

Bojan je umro u najstašnijim mukama. Za vreme mučenja i batinanja obavezno bi puštali glasnu muziku - da se ne čuju krici.

Toliko su ga tukli da je bio potpuno crn od podliva po telu, ljubičast u licu, a na nogama je imao otvorene rane, tako da su se videle rupe, a ćelija je bila sva umazana od krvi. Utrljavali su mu mast u rane na bedrima kako bi se lakše zagnojile, skakali su mu po ranjenoj nozi i činili sve kako bi se ozlede što više inficirale. Mučen je i strujom, "nož skakavc" su mu zabadali u ranu...

"Sećam se da je otac obijao pragove svih nadležnih. Išao je po Generalštabu, ministarstvima... Mi nismo imali nikavih vesti, on se nije javljao, a nama su sve vreme tvrdili da je živ", govori brat Danijel.

Jednom prilikom, mislim da je to bilo u septembru, u našem Generalštabu su nam rekli da se Bojan nalazi u bolnici u Kninu, jer je nešto bolestan. Tek 26. decembra su nam javili da je preminuo u hrvatskom zatvoru. To su valjda saznali od nekog od svedoka, priča nam potresnu priču Danijel.

Tek kasnije od svedoka koji su bili zarobljeni sa Bojanom saznali su pravu istinu.

- Ante Gudić i Anđelko Botić najviše su se iživljavali, priča Danijel.

Svaki zločin mora da se kazni

Međutim, kosti nisu pronađene do 2004. godine. Telo  Bojana Vesovića bilo je u zajedničkoj grobnici u Duvnu, u Bosni.  DNK analiza urađena u Banjaluci to je i potvrdila. Identifikaciji je pomoglo i to što se znalo da su mu zatvorenici sami napravili kovčeg od kutija za municiju. To je izgleda bila praksa u "Lori". Zatim su kovčeg utovarili u jedan kamion, posle čega se Bojanu gubi svaki trag.

Ispostavilo se da je Bojanov leš, zajedno s leševima drugih ubijenih zarobljenika, tajno odvezen u Duvno, van teritorije Hrvatske.

Bojanove posmrtne ostatke porodica je sahranila 2004. godine na gradskom groblju Bozman u Kragujevcu.

Danas, četiri godine pošto je otkrivena cela istina i nakon što je nekoliko desetina svedoka ispričalo istu priču, hrvatsko tužilaštvo je odlučilo da podigne još jednu optužnicu za zločine u Lori.

- Pravda? Nažalost, moj otac Miroslav nije dočekao da čuje za ovu optužnicu. Preminuo je 12. decembra prošle godine. Tačno mesec dana nakon toga podignuta je optužnica. Uveren sam samo da svaki zločin mora da se kazni, a mi čekamo već 17 godina, kaže Danijel.

Osim za Bojana Vesovića, hrvatsko tužilaštvo  podiglo je optužnice i za smrt Duška Jelića i Vlade Savića. Prema izjavama brojnih svedoka, Jelića su zatvorski čuvari tukli da nije više mogao stajati. Uhvatili su mu glavu i njome udarali o pod, čulo se kako je pukla lobanja. Savića su, pak, mučili strujom, polivali vodom i ribali tvrdim četkama, vezivali lancem i naređivali mu da laje, skakali su po njemu, lomili mu kosti palicama...

Na seanse mučenja srpskih civila i zarobljenika zatočenih u "Lori" dolazili su i neki civili, koji još nisu identifikovani, iako se radi o prijateljima i poznanicima optuženih stražara i vojnih policajaca koji su im to i omogućavali.

Iz hrvatskog tužilaštva ostavljaju mogućnost da se podignu i nove optužnice.