Godišnjica bombardovanja RTS-a, hladnokrvni zločin u mozaiku sećanja

U godinama koje su usledile, 23. april imenujemo različito: najtužnijim, najgorim, najtragičnijim danom u istoriji medijske kuće sada stare bezmalo jedan vek.

Nije najbitnije kako nazivamo događaj, ali jeste važno da imamo jedinstven stav prema napadu te aprilske noći u dva sata i šest minuta, u centru Beograda, tik iza Crkve Svetog Marka i male Ruske crkve. Znamo da se tada u jednoj evropskoj prestonici dogodio brutalan zločin upravljen prema čoveku i medijskoj organizaciji u kojoj je svoj posao obavljalo na stotine ljudi danju i noću.

Taj trenutak, taj sekund, i danas različito karakterišemo. Ponekad je "samo" smrt, ili pogibija, ponekad i žrtvovanje. Nije lako izgovoriti reč - ubistvo, a pri tom dve decenije znati da za ubistvo niko nije odgovarao.

Taj 23. april nije bio i nikada neće biti dan za mržnju. Možda dan opomene, za novinare pre svih. Za porodice poginulih taj dan ostaje zauvek dan neizrecivog bola.

Sećanje je uvek u sadašnjosti, tako funkcioniše ljudska memorija. Radio-televizija Srbije - brižljivo čuva ovaj događaj od zaborava. Prikladnim protokolnim radnjama oko spomenika "Zašto?" i ispred kenotafa u Tašmajdanskom parku, upornim održavanjem manifestacije "Igrajmo za 16" širom Srbije, podrškom i realizacijom emisija, izložbama, po nekom knjigom, filmovima... želimo da verujemo da smo duše naših kolega na neki način "malo umirili".

Na prošlogodišnjem komemorativnom skupu "Tišina u Aberdarevoj" govorili smo o kolegama imenom i prezimenom. O njima kao ljudima, tome kakvi su bili, šta su voleli, čime su se osim posla bavili, koje su snove sanjali.

U to naše kolektivno sećanje na jednu tragediju upisali smo reči ljubavi i zajedništva - te jedinstvene kodove jače od bilo kog opšteg ili nacionalnog. 

Takođe, prošle godine na međunarodnoj konferenciji "Kraj nekažnjivosti za zločine nad novinarima" održane u Dečjem kulturnom centru u zajedničkoj organizaciji sa Udruženjem novinara Srbije, pored ostalih brižljivih izlaganja, mogli smo da čujemo i reč "izvinite". 

Izvinio se američki kolega...

U dokumentarnom filmu "Hronika najavljene smrti", i posle dve decenije od događaja, obelodanjeni su neki novi podaci... 

Država Srbija, posredstvom resornog ministarstva, prošle godine najavila je pomoć RTS-u u rekonstrukciji ruševine u Aberdarevoj i izgradnju Spomen-sobe na tom mestu.

Lepa i pravilna reč, odgovorno delo i proverena informacija, odmerenost u odnosu prema tom zločinačkom činu, radost koju širimo među ljudima tokom brojnih sportskih događaja povodom Memorijala RTS "Igrajmo za šesnaest" i neprestano pitanje "Zašto?" jedina su moć koju imamo. 

Za članove porodica ubijenih, ni ovo proleće, čak ni u novim okolnostima, nije mnogo drugačije. Jer, ovog puta su u svojoj tuzi možda usamljeniji. Danas će u ime porodica ubijenih radnika, i svih nas koji smo želeli da i ove godine upalimo sveću ispred spomenika, "Zašto?" to učiniti jedan od nas - Miroslav Medić, brat pokojnog Siniše Medić.

U našim sećanjima žive: 

JELICA MUNITLAK, šminker, 28 god.
KSENIJA BANKOVIĆ, video mikser, 28 god.
DARKO STOIMENOVSKI, tehničar razmene, 26 god.
NEBOJŠA STOJANOVIĆ, tehničar mastera, 27 god.
DRAGORAD DRAGOJEVIĆ, radnik obezbeđenja, 27 god.
DRAGAN TASIĆ, elektrotehničar, 31 god.
ALEKSANDAR DELETIĆ, kamerman, 31 god.
SLAVIŠA STEVANOVIĆ, realizator, 32 god.
SINIŠA MEDIĆ, dizajner programa, 33 god.
IVAN STUKALO, realizator, 34 god.
DEJAN MARKOVIĆ, radnik obezbeđenja, 40 god.
MILAN JOKSIMOVIĆ, radnik obezbeđenja, 47 god.
BRANISLAV JOVANOVIĆ, tehničar mastera, 50 god.
SLOBODAN JONTIĆ, monter, 54 god.
MILOVAN JANKOVIĆ, precizni mehaničar, 59 god.
TOMISLAV MITROVIĆ, režiser programa, 61 god.

Neka im je večna slava!

Oprostićemo ako budemo mogli.
Zaboraviti samo ako nas više ne bude bilo.