Rodoslavci: Pod Romanijom…

I jedan i drugi u istoriji se jasno oglašavaju srpskim nasleđem, a u tom se testamentu, kao po pravilu, u vrh smestio imperativ opstanka.

Za opstanak se izborio i jedan most, koji nije hteo da potone. I jedan slikar, koji se pred belinom svog platna nikada ne zbuni.

A ram za ovaj uzbudljivi mozaik obuhvatio je i sarajevsko polje, pa preko Ravne Romanije, zemlju i ljude dalje niz Žepu i Praču, rogatičkim krajem do Drine…

Priroda koja otvara rajska vrata

Vreme je često u najprisnijoj vezi sa zaboravom, i u njegovom mutnom i ćudljivom toku nastaju i nestaju interesantne sudbine, rađaju se mitovi i žive nastojanja da se trajanje obezbedi i obeleži, da se zbilja označi težnjama i odagna neumitna kob prolaznosti.

Iz vremena kada se grad Borač uzdizao iznad Prače, zauzimajući visove kao kakav kameni gorostas, ostala je, u njegovom podgrađu, u Varošištu, nekropola stećaka, nadgrobnih spomenika, da svedoče o jednom vremenu, ljudima i tom porivu da se, i posle minulog života, o njima nešto zna.

Lepota prirode, nemerljiva odlika Romanije

Borač je bio tek jedno od utvrđenja u zemlji Pavlovića. Prostorom od Sarajevskog polja do Dobruna, ova znamenita vlastelinska porodica je vladala više od sedam decenija, i podigla oko dvadeset utvrđenja, kako bi se obezbedila sigurnost, ali i nesmetani tokovi trgovinskog prometa i područja u kojima je bilo razvijeno rudarstvo. Zemlja Pavlovića, tekovina je vojvode Pavla Radenovića i njegovih naslednika. Sam Pavle bio je među mladom vlastelom na dvoru kralja Tvrtka, pre 1382. godine, a potom u društvu najistaknutijih velikaša i u vreme Tvrtkovog naslednika Stefana Dabiše.

Novi Zejtinlik

Najmoćnije utvrđenje Pavlovića – Slavni grad Borač, ovekovečen je i na njihovom pečatu – bila je to prestonica iz koje su izdavali povelje, rezidencija i važno uporište, nad dolinom reke Prače, kod Mesića, važan deo putnog pravca Via Drina – jedan njegov krak je vodio do Carigradskog druma, a drugi preko Goražda, Prače, Višegrada i Srebrenice, dalje do Zvornika.

Stalno boravište Pavlovića nekada je vrvelo od života. Bedemi, kule, stražarnice i dvor su bili od kamena, a sve ostale građevine od drveta. Uz Bobovac i Jajce, svrstao se među najveće srednjovekovne gradove bosanske države. Srušen je u najezdi Osmanlija i potom, gotovo, potpuno zaboravljen. Među starim zidinama i na mestima važnih susreta nekadašnjih velikaša, sada caruje šiblje, drveće i gmizavci koje ne želite da sretnete. Ali, ako sretnete znatiželjnika, Rogatičanina, Draga Pečenicu, koji se po mirise detinjstva vratio iz Holandije, gde je stekao umetničku slavu, nemojte biti iznenađeni.

Vezirov most zagledan u vekove

Ovde priroda otvara rajska vrata – prostrani pašnjaci, ponosni visovi, klisure, Romanija, Boračka visoravan… Samo na Borikama, selu, koje je među mestima najbogatijim ozonom u regionu, ima više od dvadeset izvora pitke vode. Većina se uliva u ponornicu, pa njome u Drinu – zelenu, moćnu reku na čijim su se obalama odvajkada gnezdile kule i gradovi, a sa planina žurno ulivale pritoke, srećne u tom susretu.

Jedna od njih je i Žepa. Nastaje u podnožju planine Žep, a u jezero Perućac se, posle 25 kilometara dugog toka, uliva kod sela Slap. Jezero je nastalo izgradnjom brane i hidroelektrane na Drini. A most na Žepi, sagrađen u 16. veku, među najlepšim i najelegantnijim građevina iz vremena osmanske vlasti, razgrađen je, kako ne bi bio potopljen. Svaki kamen je pažljivo numerisan, skinut i prenet, kao da nosi deo duše ovoga kraja.

Vezirov most danas stoji, nemo zagledan u vekove. Ali, njegova priča – opisuje sudbine, pa i svoju – i put koji malo koji kamen može da pređe – od reke do legende, od potapanja, do spasa.

Most na Žepi

Most na Žepi, i Novi Zejtinlik, u Sokocu, u podnožju Romanije, razdvaja pedesetak kilometara, ali se na izvesnim simboličkim paralelama lako može uspostaviti bliskost.

Most na Žepi, koji nije hteo da potone, i grobnice koje nisu htele da nestanu… Sudbinska određenja nadvladana su strahom od gubitka.

Autorka Jelena Božović i slikar kome je istorija i priroda inspiracija

Novi Zejtinlik je nastao po ugledu na srpsko vojničko groblje u Grčkoj, a posle Dejtonskog sporazuma, kada je deo teritorije Sarajeva pripao Federaciji Bosne i Hercegovine, i kada je u egzodus krenulo oko 150.000 Srba. Sa sobom su poneli i svoje mrtve - grobnice na gradskim grobljima su raskopali i u tužnim kolonama, kovčege sa telima svojih srodnika položili u ovaj novi spomen-kompleks u Sokocu.

Crkva Sv. Jovanu Krstitelju nedaleko od temelja stare nekropole

Tihuju tako, predati nezaboravu, jer iz misli se ne može izbaciti ono što se čuva u srcu. Kameni spavači, nad rekom, pod gradom, u planini… Svi jasno govore o ljudskim stremljenjima i vremenu u kome su zastali. I ostali.

Autorka Jelena Božović podno Borača

Autor emisije: Jelena Božović

Snimatelj: Duško Perić

Montaža: Goran Damljanović