Pariski dnevnik Svetislava Pešića: Ponekad se pitam šta će meni sve ovo, ali onda dođu igrači

Svetislav Pešić napuniće uskoro 75 godina. Olimpijske igre u Parizu trebalo je da budu kraj jednog ciklusa, kruna jedne karijere. Po onome što je Srbija prikazala na utakmicama sa olimpijskim šampionom Sjedinjenim Američkim Državama i svetskim prvakom Nemačkom, Pariz zaista jeste jedna velika kruna - bronzana, kojoj je malo nedostajalo da postane zlatna.

U razgovoru sa Gorislavom Papićem nakon utakmice za treće mesto i pobede nad Nemačkom, koju je nekada i sam uspešno predvodio sa klupe, Pešić je otkrio da su pripreme pred taj meč bile specifične zato što su srpski košarkaši imali dve mentalno izuzetno teške i fizički izazovne utakmice.

"Protiv Australije smo od minus 24 uspeli da preokrenemo, da igramo produžetak i da dobijemo tu fantastičnu ekipu. Posle toga je došla Amerika. Sve znamo, navijači znaju, mi znamo... Teško je bilo pripremiti se, bilo je dosta izazovno. Igrali smo na 90 poena i protiv Australije i protiv Amerike. Fantastičan intezitet, fantastične odbrane iako je bilo 90 poena. Ogromna potrošnja", istakao je Pešić.

Uprkos velikom stresu, kaže da je cilj bio jasan i kako doći do tog cilja.

"Nama je cilj bio da na jednom fantastičnom turniru, najjačem turniru u istoriji Olimpijksih igara, osvojimo medalju, bilo koju. Sve su bile za nas zlatne od samog početka priprema. Kada smo dobili Amerikance u grupi, jasno je bilo da samo treba izabrati put do cilja. Bio je veoma kratak, ali naporan sa svim preprekama koje smo morali da rešavamo", rekao je Pešić.

Kaže da je igračima čestitao na svemu što su uradili - na utakmici, ali i na ponašanju, timskom duhu i zajedništvu.

"Čestitao sam im na tome kako su ponovo stvorili atmosferu. Osetili su da jedan drugome trebaju, a kada osetiš da jedan drugom trebaš, onda se tu povećava drugarstvo. Ponekad se pitaš šta ti sve ovo treba, a onda dođu momci i ponovo te motivišu, a kada je trener motivisan, onda su svi motivisani", naglasio je selektor Srbije.

Ne krije da je bilo i nesporazuma, ali napominje da se "treba ljubiti tek posle svega što se desilo".

"Imamo puno iskusnih igrača, naravno da su oni imali svoje predloge, svoje primedbe, ali pošto sam ja još uvek trener, moram sve to da sakupim na jedno mesto. Zajednički je uspeh, svi smo pomalo doprineli, pa čak i ovi koji su bili bolesni. Nikola Jović se čitave sezone pripremao za Olimpijske igre, ali se povredio, a onda dobio virus i ispao iz ekipe. Milutinov je imao temperaturu. Na putu do cilja uvek postoje prepreke", istakao je Pešić.

"Ne dam slabijima da se uče na nama"

Pešić kaže da je bilo i nervoze, ali uveren je da je u životu nervozan samo onaj ko hoće nešto da napravi. Kaže da je zadovoljan kako je tekao kompletan put do medalje, od početka priprema i odlaska na turnir u Abu Dabiju, prema kojem je bio skeptičan.

"To je bio naporan put. Neki su, a i ja sam sebi postavljao pitanje da li je uopšte dobro da idemo tamo. Druga klima, kratko smo tamo, a dugačak put, ali sada se vidi da nam je koristilo. Nikada ne bih igrao protiv slabijih u pripremnom periodu zato što ne dam slabijima da se uče na nama. Amerikanci su jači od nas, imaju više potencijala i nama je odgovaralo da vidimo gde su u odnosu na nas, šta bismo mogli da uradimo kada dođu zvanične utakmice", objasnio je Pešić.

Napominje da su u pripremi utakmice sa Amerikancima u polufinalu, kada su članovi stručnog štaba otvorili sve "knjige" i skautinge i analizirali prethodne mečeve, po prvi put otkrili stvari koje nisu ranije videli.

"To je pomoglo nama u stručnom štabu i igračima da donosimo drugačije odluke u pripremi za utakmicu sa Amerikancima u polufinalu. Te pripreme su bile kratke, intenzivne, ali uspešne. Uvek je lep osećaj kada poslednju utakmicu pobediš, pa ideš kući sa osećajem pobednika. Pobedili smo, sretni smo i zadovoljni", naglasio je Pešić.

"Amerikanci se teško snalaze bez lopte"

Na pitanje da li je ikada u karijeri bolje vodio utakmicu nego protiv Amerikanaca u polufinalu, Pešić ističe da ih je sigurno bilo, ali da se u sportu prošlost ne računa, već samo ono što je danas i ono što tek sledi.

"Bilo je dobrih i teških utakmica. Bilo je grešaka trenera, bilo je dobrih odluka trenera. Stvarno smo uspeli da ih skinemo do kraja, da tačno znamo kako da sakrijemo naše slabosti, a istaknemo prednosti. Te dve utakmice sa njima su nam stvarno pomogle da vidimo šta bismo mogli da promenimo, ali da ostane u okviru našeg koncepta napada i odbrane, da ne izmišljamo toplu vodu i da se ne bavimo previše Amerikancima, ali da ipak na neki način prilagodimo naš napad i našu odbranu na ono što smo videli i otkrili", objasnio je Pešić.

Ne krije da je cilj uvek bio da se Amerikanci napadnu ispod koša jer Srbija tu ima najboljeg igrača na svetu, ali i, kako napominje, Filipa Petruševa, koji je u sjajnoj formi i ima veliko samopouzdanje.

"Pitanje je bilo kako im gurnuri loptu ispod koša i napraviti balans između unutrašnje i spoljne igre i kako promeniti ritam da se ne igra samo gore-dole, nego da pronađemo balans između tranzicije, kontranapada i igre pet na pet. Zašto pet na pet? Zato što Amerikanci igraju drugačiju košarku, teško se snalaze bez lopte i nervozni su kada nemaju dovoljno loptu u rukama. Kako im oduzeti psoed? Odbranom, pre svega, i dobro organizovanim napadima u igri pet na pet. To je bilo dobro. Dok smo imali snage, izdržali smo. Moram da priznam, ponestalo nam je snage na kraju. Izgubili smo malo organizaciju igre, a nismo mogli to da nadoknadimo nekom intenzivnijom odbranom i oni su to iskoristili", objasnio je Pešić.

"Ako Jokić odluči da igra, onda je tu 100 odsto"

Na pitanje koliko mu je u pripremi utakmica pomogao Nikola Jokić i kako je uopšte trenirati takvog igrača, Pešić kaže da je to najlakši posao.

"On je jednostavan dečko, posvećen ekipi, posvećen košarci do kraja. Ako odluči da igra, onda je tu 100 odsto, i za vreme treninga i pre treninga i posle treninga, spreman za svaku vrstu komunikacije, spreman da odgovori na svaki problem. Ima ogromno iskustvo iako još treba da igra. Isto tako i Bogdan Bogdanović, isto tako i Vasilije Micić. To su sve igrači koji imaju ogromno iskustvo, trenirali su ih najbolji treneri i naravno da se njihovi stavovi, primedbe i predlozi uzimaju na sto i analiziraju. Nakon toga se donose odluke", naglasio je selektor Srbije.

Priznaje da je na početku karijere možda i mislio da mu se tako ugrožava autoritet, ali kaže da se sa godinama puno nauči, pa je i on razumeo da je trener tu zbog igrača.

"Nije dobro da trener bude iznad ekipe, ali je istovremeno važno da igrači znaju ko je najvažnija osoba, a to je trener, i da prate ono što od njih traži, ali trener ne sme da bude iznad ekipe. Deo našeg usšeha je što smo uspeli da napravimo taj balans i da se razumemo veoma dobro", smatra Pešić.

Na konstataciju da su svi igrači igrali sjajno tokom celog olimpijskog turnira, a da neki, kao što su Aleksa Avramović, Ognjen Dobrić i Filip Petrušev, nigde ne igraju tako dobro kao za reprezentaciju, Pešić kaže da je važno što u nacionalnom timu imamo osam igrača koji su ista generacija, rođenih 1994. ili 1995. godine.

"Bogdanović je nešto stariji, Petrušev je nešto mlađi. Svi ostali su, njih sedam ili osam, ista generacija. Igrali su puno zajedno u svim selekcijama, poznaju se i generacijski se veoma dobro razumemuju. Znaju šta su im prioriteti u životu. Postali su vrhunski profesionalci, u smislu posvećenosti. Kada su rešili da igraju za reprezentaciju, u tih mesec i po ili dva više ništa ne postoji, samo je foksu na treningu, na odmoru, na terapijama, na sprovođenu zadataka koje treneri postavljaju. Onda je nama u stručnom štabu mnogo lakše. Najvažniji deo našeg zajedništva je ta generacijska blizina i zajednički interes i prioriteti", uveren je Pešić.

"Okean između Evrope i Amerike se suzio"

Selektor Srbije smatra da je olimpijski turnir u Parizu bio apsolutno najjači u istoriji, ne samo zbog toga što je igrala, kako tvrdi, najbolja američka reprezentacija svih vremena.

"Ne upoređujem sa reprezentacijom iz 1992. Ja sam tada bio sa Nemcima na Olimpijskim igrama i veoma dobro znam, kao što svi znaju, vrednost te ekipe, ali nikada ne želim da upoređujem. Ono je bilo drugo vreme, druga košarka. To je bilo 1992. Koja je ovo godina? Pola veka je prošlo. Košarka je fantastično napredovala i u individualnom kvalitetu i u atletici i u taktičkom delu, ali ono što je najviše napredovalo, to je košarka van Amerike. Postala je globalan sport, kao i fudbal, i danas nema grada u bilo kojoj državi gde košarka, zajedno sa fudbalom, nije najpopularniji timski sport. Košarka van Amerike se apsolutno približila najboljoj košarci koju danas imamo, a to je još uvek američka, pre svega NBA košarka", siguran je Pešić.

Naglašava da nije tačno da američka reprezentacija nije motivisan na velikim takmičenjima i da to pričaju samo oni koji ne znaju suštinu - da je košarka van Amerike strahovito napredovala i da se "okean" između Evrope i Amerike suzio.

"Povećao se apsolutno značaj i kvalitet evropske košarke. Kada gledate utakmice Evrolige i kada gledate utakmice NBA lige, drugačije se igra, drugačija je košarka, ali ukupno gledano, ogroman je kvalitet košarke koju gledamo u Evroligi. Ništa to nas kojima je košarka život ne iznenađuje", istakao je Pešić.

"Ne treba gledati NBA, nego fudbal"

Na konstataciju da nisu napredovali Fiba i suđenje na reprezentativnim takmičenjima, što se najbolje videlo u duelu Srbije i selekcije SAD, Pešić kaže da Fiba ulaže u edukaciju sudija, ali da nije dobro što Fiba i Evroliga, u interesu košarke, ne mogu da pronađu način saradnje.

"Vidimo već nekoliko godina i na nekoliko takmičenja šta se dešava. Ja ne kažem da su sudije koje sude Evroligu bolje od sudija koje sude Fiba takmičenja, ali očigledno je da imaju daleko više iskustva. Sude teške i značajne utakmice, sude najboljim igračima Evrope i sigurno je da saradnju između kancelarija Evrolige i Fibe, kada je u pitanju suđenje, treba unapređivati", apelovao je Pešić.

Savetuje da ne treba gledati šta radi NBA, već primeniti iskustva i modele fudbalskih takmičenja u Evropi.

"Fudbal je najveći biznis na svetu što se tiče sporta, a taj biznis kreće iz Evrope. Sa aspekta organizacije i svega ostalog, pa i suđenja na kraju, samo treba da gledamo šta oni rade, da sa njima sarađujemo i njihova iskustva na evropskom kontinentu malo prenesemo na košarku. NBA je uvek tu, ali mi smo ipak, moramo da priznamo, geografski, tradicionalno, istorijski, po mentalitetu, po načinu kako shvatamo vrhunski sport, ipak u Evropi i to se prilično razlikuje. Nadam se da će u budućnosti utakmice kao što su polufinale Olimpijskih igara suditi najbolje sudije", konstatovao je Pešić.

"Nismo želeli da propustimo francusko vino"

Na pitanje koje će momente iz Lila i Pariza najduže pamtiti, Pešić kaže da je najlepše ono što se dešavalo pre i posle utakmica.

"Srećan sam i ponosan na igrače, na stručni štab, medicinski tim i sve ljude koji su pomagali tokom turnira. Ponavljam se, ali ogromno je zadovoljstvo što idemo iz Pariza sa pobedom. To daje veliko zadovoljstvo i motivaciju. Ono što se dešavalo pre i posle utakmice, to je najlepši deo dana. Ponekad popijemo i neku čašu vina. U Francuskoj se pije francusko vino i to nismo želeli da propustimo. Do sitnih sati, do dva ili tri, gledali smo utakmice, pa onda spucamo flašu ili dve vina i lakše zaspimo", ispričao je Pešić.

O najtežim trenucima na olimpijskom turniru i četvrtfinalnoj utakmici protiv Australije, kada su "kenguri" imali i 24 poena prednosti, selektor Srbije kaže da se nije uplašio.

"Nikada se ne plašim. Ja nemam pravo da se plašim niti da se radujem, nažalost. Ja sam unutra sto odsto. Možda na početku karijere to nisma razumeo, ali kasnije sam naučio da sam tu zbog igrača i da njima moram da pomognem. Imam pravo da se ponekada na nekoga naljutim, ali to je sastavni deo života. Uvek sam do kraja unutra, fokusiran na moje zadatke koje sebi postavljam, na plan igra jer znam da ljudi koji su sa mnom očekuju pomoć od mene", objasnio je Pešić.

"Niko nikada ne pita ko motiviše trenera"

Upitan da li ostaje selektor Srbije i koji su mu planovi za budućnost, Pešić tajanstveno odgovara da ni sam ne zna.

"Nemam razloga da se pravim važan, ali stvarno ne znam. Ponekad se, moram da priznam, pitam šta će meni sve ovo, ali onda dođu igrači, dođe taj proces. Kada se izgubi utakmica, novinari te pitaju, kao nešto bi hteo da kažeš važno, a onda je rezime te konferencije, pročitaš u novinama, dobar je trener, ali nije dovoljno motivisao ekipu. Pošto ne znaju suštinu ili ne ulaze duboko u razloge poraza, kažu nije dovoljno motivisao ekipu i zato se izgubilo, ali niko nikada ne pita ko motiviše tog trenera. Pa i on živi od neke motivacije. Trenera motivišu igrači, niko više. Svaki trener posle uspešnog treninga odlazi kući srećan i motivisan za sledeći napor. Ovo je za mene bilo veliko zadovoljstvo. Bilo je i prepreka, bilo je problema, ali uvek nađemo neko rešenje", rekao je Pešić.

O budućnosti srpske košarke i takmičenjima koja već naredne godine očekuju reprezentaciju, selektor Srbije kaže da nije važan jedan čovek, već sistem i strategija. Napominje da ponekada nije ni važno da li je reprezentacija osvojila medalju.

"Imamo velikih problema i to moramo da priznamo. Ciljevi su nam veliki, velika je popularnost košarke u Srbiji. Velika je odgovornost svih ljudi da počnemo da razmišljamo na neki drugi način. Ne želim nikoga da prozivam, ja sam deo tog procesa, ja sam deo te strategije i ja se osećam ponekad poraženim jer na sve što govorim kada je u pitanju košarka u Srbiji svi klimaju glavom, a rezultata nema. Nema ni pokušaja, nema akcije. Mi nemamo našu ligu, jedina smo košarkaška zemlja koja nema svoju ligu. Uspeh košarke u jednoj zemlji pre svega zavisi od sistema takmičenja, a naš sistem je totalno prevaziđen. Zamajavamo svet i govorimo o sistemu takmičenja na nivou Evrope, kao on je upitan, a naš sistem takmičenja je prevaziđen i moramo pod hitno da ga menjamo. To će zavisiti ne samo od Košarkaškog saveza i ljudi iz malih klubova, to će pre svega zavisiti od Crvene zvezde i Partizana kao naših najboljih košarkaških klubova", zaključio je Pešić.