Turska – mladići sa Bosfora stupaju na veliku scenu

Dolazak nemačkog stručnjaka Jozefa Jupa Dervala u Tursku 1984. godine bio je iznenađenje. Derval je tek napustio mesto selektora Zapadne Nemačke, u savezu je proveo ukupno 14 godina, a imao je i solidan staž u Bundesligi. Između ponuda domaćih klubova, i nekoliko evropskih – u Francuskoj i Italiji – odlučio se za posao u Galatasaraju.

Turski klupski fudbal nije bio na mapi evropskih takmičenja, a izleti Galate 1963. i 1970. do četvrtine finala Kupa evropskih šampiona (KEŠ) i Goztepea među osam najboljih u Kupu pobednika kupova 1969. i 1970. bili su izuzeci.

Reprezentacija je učestvovala na Svetskom prvenstvu 1954. u Švajcarskoj, dok se od puta u Brazil četiri godine ranije odustalo zbog cene. Turska je u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo uglavnom služila za potkusurivanje, bez plasmana na završni turnir. Fudbal na Olimpijskim igrama već uveliko nije bio najvažniji, ali ni tamo Turci nisu dosegli dalje od četvrtfinala, 1948. i 1952.

"Fudbal u Turskoj je do devedesetih bio katastrofalan", prisećao se u jednom intervjuu pisac i zaljubljenik u ovaj sport Orhan Pamuk.

"Nisu se obožavali heroji nego gubitnici. Golmani su bili miljenici, jer su spasavali naciju od sramote. Osamdesetih smo (1984. i 1987. prim. aut) izgubili od Engleske dva puta rezultatom 8:0 i tamošnja štampa je sa podsmehom izveštavala o stanju terena na kojem trave nije bilo ni u tragovima."

Za Pamuka su porazi bili metafora stanja u državi, ali i lični osećaj poniženja. Međutim, Dervalova rešenost da radi u Istanbulu bila je revolucionarana za turski fudbal.

Pedantni Nemac je Galatasaraju doneo titulu, kup i još jedno četvrtfinale KEŠ-a, a Turskoj nove metode rada na treninzima. Uticao je na svoje pomoćnike Fatiha Terima i Mustafu Denizlija koji će u narednim godinama i decenijama gospodariti Bosforom. Savezu je 1990. za selektora preporučio Sepa Pojentka i sagradio osnovu iz koje će Turska početi da fudbalski raste.

Denizli je 1989. Galatasaraj doveo do polufinala KEŠ-a, Terim je selektirao mladu reprezentaciju, a Pjontek iz oba resursa gradio tim koji će potom, pod Terimovim vođstvom, izboriti plasman na prvo veliko takmičenje posle 42 godine – EP u Engleskoj. Turska je ispala u grupi, ali je formirana okosnica tima koji se i dalje smatra najboljim u istoriji nacionalnog sporta – Ruštu, Alpaj, Korkmaz, Hakan Šukur i, nešto kasnije, Hasan Šaš.

Od tada, Turska je propustila samo prvenstva Evrope 2004. i 2012. U Belgiji i Holandiji 2000. prošla je među osam najboljih, gde je poražena od Portugalaca 2:0, dok je 2016. i 2020. takmičenje završila u grupi. Najbolji rezultat na EP je polufinale 2008, uz čuvene preokrete i lude završnice protiv Švajcarske i Češke u grupi i spektakl sa Hrvatima u prvoj rundi eliminacione faze.

Tada je Ivan Klasnić pogodio trenutak pre početka sudijske nadoknade drugog produžetka, a Semih Šentruk izjednačio već posle isteka zaustavnog vremena za penale i prolaz. Sreća ih je napustila u 90. minutu polufinala kada je Filip Lam Nemcima doneo pobedu 3:2, četiri minuta nakon što je Turska izjednačila.

Ipak, najveći uspeh reprezentativnog fudbala ostvaren je šest godina ranije i nijedan događaj nije "oteo" slavu fudbalerima koji su na Prvenstvu sveta u Južnoj Koreji i Japanu zauzeli treće mesto.

Turci su na Dalekom istoku u grupi odmerili snage sa jednim od brazilskih timova snova, ali i rivalima protiv kojih je moglo da se igra – Kostarikom i Kinom. U nokaut fazu su prošli zahvaljujući boljoj gol-razlici u odnosu na tim iz Srednje Amerike. Brzim pogotkom protiv Japana i zlatnim golom Senegalcima izborili su polufinale sa "kariokama".

Pamuk se kasnije prisećao da je turski fudbal posle slavlja protiv Japana i Senegala "zaličio na bajku". Međutim, Ronaldo i Rivaldo su do susreta sa Turcima već raspodelili po pet golova, na krilima su probijali Kafu i Roberto Karlos, Žilberto Silva je neumorno špartao na sredini, dok je i Ronaldinjo zaplesao među najvećima. Bajci se bližio kraj, a negativac je bio Zuba. 

Turska je u borbi za bronzu pobedila Južnu Koreju, još jedno veliko iznenađenje turnira, rezultatom 3:2. Šukur je dao gol posle 10,8 sekundi utakmice za najbrži pogodak u istoriji Mundijala, a Turska je već nakon 32. minuta vodila 3-1. Korejci su uspeli da ublaže poraz u 88. minutu.

Naredne godine su na talasu uspeha sa istoka upisali i bronzu na Kupu konfederacija. 

Do Nemačke ispred Hrvatske, ali teško

Dve decnije nakon najvećeg reprezentativnog uspeha, Turska je bliža stanju pre dolaska "nemačke trenerske škole" u Malu Aziju.

Klupski fudbal nije na nivou ulaganja, a trofej Galatasaraja u Kupu UEFA (Liga Evrope) 2000. i dalje je najveći uspeh nekog od turskih klubova u Evropi.

Međutim, reprezentacija je uspešno okončala prethodni kvalifikacioni ciklus i zauzela je prvo mesto u grupi sa Hrvatskom, Velsom, Jermenijom i Letonijom. Osvojili su 17 bodova, uz pet pobeda i dva remija, dok su izgubili jedino od Hrvatske u Bursi – 0:2. Selektor Štefan Kunc dobio je otkaz nepunih godinu dana kasnije, kada je nakon poraza u prijateljskom meču sa Japanom javno kritikovao igrače.

Za novog šefa izabran je Vinčenco Montela, a debitovao je pobedom nad Hrvatskom 1:0 u Osijeku, što je susedima ujedno i prvi poraz u kvalifikacijama za EP. U preostale dve utakmice ostvario je pobedu protiv Letonije 4:0 kod kuće i remizirao sa Velsom u gostima.

Vinčenco Montela – trenerske turbulencije Aeroplanina

Detinjstvo Vinčenca Montele u Pomiljanu d' Arku kod Napulja bilo je protkano idejom da bude golman. Ipak, nedovoljan rast za mesto među stativama i talenat da ćušne loptu u protivničku mrežu naterali su skaute Empolija da mu nađu mesto u navali. Od tada, 172 centimetara visoki golgeter raširio bi ruke kao krila, imitirajući avion, posle svakog pogotka, zbog čega je dobio nadimak Aeroplanino (mali avion).

U Romi je za deceniju, uključujući pozajmice u Fulamu i Sampdoriji, postigao 101 pogodak na 258 utakmica. Sa Gabrijelom Batistutom i Frančeskom Totijem činio je trojku koja je 2001. predvodila "vučicu" do Skudeta i Superkupa. Trzavice na realciji sa Batistutom oko broja na dresu, i trenerom Fabijom Kapelom oko uloge u timu, nisu uticale da 13 puta raširi ruke za mesto drugog strelca u ekipi.

Ipak, i da ništa pre toga nije uradio, Aeroplanino je odleteo u nebo kada je Laciju, omraženom gradskom rivalu, spakovao četiri gola u rano proleće 2002, a "đalorosijima" je isporučio i Kup Italije. Prethodno je igrao za Empoli, Đenovu i Sampdoriju, dok je dres Italije oblačio 20 puta – uz tri gola, finale na "Evru 2000" i ispadanje u grupi na SP 2002.

Kada je 2009. objavio da završava sa igranjem fudbala, saopštio je i da će nadalje voditi kadete Rome. Nakon ostavke Klaudija Ranijerija 2011. je preuzeo prvi tim i zauzeo šestu poziciju u prvenstvu. Ipak, novi vlasnici su na klupu doveli Luisa Enrikea, a Montela je sreću potražio na Siciliji.

Sredina tabele sa osrednjom Katanijom preporučile su ga Fjorentini. U Firenci je tri puta bio četvrti u šampionatu, izborio je finale nacionalnog kupa i polufinale Lige Evrope. Godinu dana je vodio još jedan klub u kojem je nastupao i kao fudbaler – Sampdoriju, da bi 2016. preuzeo Milan.

Sa "rosonerima" je osvojio trofej u italijanskom Superkupu, vratio ih je u Evropu posle tri sušne sezone i dočekao kineske vlasnike koji su najavili velika ulaganja u posrnulog giganta. Ipak, sa više od 200 miliona za kupovinu igrača, Montela nije uspeo da formuliše startnu postavu i odgovarajuću formaciju.

Ubrzo je otpušten, ali ni prvi trenerski izlet u inostranstvu, u Sevilji, kao ni još jedan angažman u "violi", nisu bili dovoljni da se potvrdi u staležu najboljih trenera na Starom kontinentu. Italijan nije dobio otkaz jedino u Kataniji i Sampdoriji, a novi izazov je posle skoro dve godine pauze pronašao u Adani demirsporu. Solidni rezultati u prvenstvu preporučili su Montelu za selektora reprezentacije sa Bosfora.

Jedan trofej za 13 godina ne uliva poverenje. Međutim, italijanska trenerska škola, saradnja sa velikanima struke i prijateljski odnosi sa igračima prilika su Turskoj i Monteli da u Nemačkoj iznenade. Uzlet kreće na raskršću Evrope i Azije. 

Šuma plejmejkera i brige u odbrani

Turskoj se do martovskih provera verovalo u domaćim medijima. Prvo mesto u kvalifikacijama u konkurenciji Hrvatske i Velsa, drugarstvo selektora Montele sa igračima i talnetovan tim ulivali su poverenje.

Međutim, nekoliko vezanih kikseva u prijateljskim susretima, nespretan poraz od Mađarske u Budimpešti i fijasko i 6:1 protiv Austrije u Beču bili su poziv na oprez. Montela je još u prestonici Austrije upitan da li razmišlja o ostavci, a atmosfera je narušena.

Rasčlanjeno je i da italijanskom stručnjaku na klupi nedostaju alternative, kao i da špic Enes Unal ne doprinosi mnogo u formaciji 4-2-3-1. Supertalentovani Arda Guler, i kada nije povređen, uglavnom ne nastupa u prvom timu Reala iz Madrida i igra za razvojni tim u Kastilji.

Monteli se zameralo i što se previše oslanjao na premlade igrače. Ubeleženo je i da šuma plejmejkera narušava ravnotežu tima. 

Značajna uloga, u tom kontekstu, predviđena je napadaču Juventusa Kenanu Jildizu, momku koji tek što je navršio 18 godina i važi za jednog od najboljih tinejdžera koji bi u Nemačkoj mogli da iznenade. Sumnja se da sve nabrojano može da bude i veliko breme za sveže punoletnog mladića.

Ipak, Unal je u međuvremenu otpao sa spiska zbog povrede, kao i štoperi Čalgar Sojundžu i Ozan Kabak. Guler je proigrao u šampionu Evrope, postigavši četiri gola u poslednja tri nastupa za Ančelotijev tim. 

"Veoma smo srećni što je Arda u Realu, ima dar da postiže golove čak i kada nije u utakmici. Lopta je zaljubljena u Gulera", nahvalio je italijanski stručnjak svog omladinca. 

Jildiz se nameće u Italiji, a Orkun Kokču bi ovog leta mogao da obnovi saradnju sa svojim bivšim trenerom iz Fejnorda, Arneom Slotom, ovoga puta u Liverpulu. 

Naposletku, golobrade momke predvodi heroj nacije Hakan Čalhanoglu koji je sjajnu sezonu u Interu krunisao osvajanjem titule. Više je puta isticao da ima veliku želju da se ostvari i u reprezentaciji. 

Sastav reprezentacije Turske

Golmani: Mert Gunok (Bešiktaš), Ugurčan Čakir (Trabzonspor), Alkaj Bajandir (Mačnester junajted);  

Odbrana: Mehmet "Zeki" Čelik (Roma), Merih Demiral (Al Ahli), Mert Muldur (Fenerbahče), Fredi Kadioglu (Fenerbahče), Abdulkerim Bardakči (Galatasaraj), Samet Akajdin (Fenerbahče), Ahmetkan Kaplan (Ajaks); 

Vezni red: Hakan Čalhanoglu (Inter Milan), Kan Ajhan (Galatasaraj), Okaj Jokuslu (Vest Bromvič Albion), Orkun Kokču (Benfika), Salih Ozdžan (Borusija Dortmund), Ismail Juksek (Fenerbahče); 

Napad: Dženk Tosun (Bešiktaš), Semih Kaličsoj (Bešiktaš), Arda Guler (Real Madrid), Jusuf Jazidži (Lil), Irfan Kaveči (Fenerbahče), Kerem Artukoglu (Galatasaraj), Bariš Alper Jilmaz (Galatasaraj), Junus Akgun (Galatasaraj), Kenana Jildiz (Juventus), Bertug Jildirim (Ren).

Raspored utakmica reprezentacije Turske:
18. jun: Turska – Gruzija 3:1
22. jun: Turska – Portugalija (18.00, Dortmund)
26. jun: Češka – Turska (21.00, Hamburg)